Znate za onu narodnu o žabi i potkivanju konja. Događanja na i oko "večitog derbija", koji to više nije, direktno asociraju na tu poslovicu. "Derbi" je imao evropsku notu samo u jednom segmentu: stranci su bili u glavnoj ulozi. Jedan iz Gane (zove se Tejgo Prins) davao je golove, a drugi iz Kolumbije (ime mu je Kristijan Borha) promašivao. Neumereni i nekompetentni srpski sportski mediji su svi kao jedan, proglasili tog Prinsa iz Gane golgeterom iz snova. Čak se i selektoru pred novinarima oteo uzdah: "Eh, što Tejgo nije Srbin". Euforični i klupski zaslepljeni fudbalofili smetnuli su s uma najmanje dve činjenice. Taj Princ je davao golove (i to maltene slučajne) Crvenoj zvezdi u dresu Partizana, a ne Bajernu u dresu Hofenhajma, od koga je pozajmljen. Pa da je takva fudbalska ruža, kao što se Srbima čini, procvetao bi još prošlog maja u Bundes ligi (i kupio bi ga Bajern) a ne bi dolazio u ovu našu imitaciju takmičenja koju zovemo Super liga, iako niko ne ume da objasni šta je tu dobro a kamoli super. I drugo, još se nije stišala euforija oko Klea. Pa zar nismo tom Brazilcu prosečnih fudbalskih kvaliteta, preko svakog reda i mimo svih propisa, dali srpski pasoš. Samo što ga nismo proglasili počasnim članom Akademije. Malo je falilo da zaigra u državnom timu. A čovek na kraju jedva sklopi nekakav ugovor sa nepoznatim klubom iz Kine. Doduše, za razliku od Prinsa, Kleo je golove davao ne samo Zvezdi već i nekim drugorazrednim timovima iz Evrope.

Zanimljivo je u svemu da mi, te medijske sklonosti ka preterivanju, ne usmeravamo prema našoj deci, već isključivo prema strancima. Samo tri dana pre "Tejgola", Partizanovo dete, Milan Lola Smiljanić, fantastičnim udarcem sa preko 20 metara po zemlji, u poslednjem minutu utakmice sa OFK Beogradom, doneo je klubu ne samo tri boda već i toliko potreban mir pred meč sa Zvezdom. A on je igrač sredine terena i po meni veći princ od Prinsa.

Šta hoću da kažem? Suština je u sledećem: Nikada srpski klupski fudbal ne može proći u Evropi po sistemu: KUPI - PLATI - PRODAJ stranca. To već više od pola veka rade bogati klubovi Evrope. A naši su im "siromašni" velikani sve to vreme bili ravnopravni ili čak i bolji od njih. Kako? Tako što su, danonoćnim stručnim radom, iz svojih škola i sa ovih naših prostora, lansirali svetske asove poput: Mitića, Šekularca, Kostića, Milutinovića, Šoškića, Durkovića, Jusufija, Vasovića, Galića, Kovačevića, Džajića, Aćimovića, Petrovića, Vukotića, Stojkovića Jugovića, Mihajlovića... sve do Vidića i Stankovića.

Da li je to presušio izvor talenata u Srbiji kad su Partizan i Zvezda prešli u kupovinu fudbalskih sirovina ili polufabrikata iz Južne Amerike i Afrike? Ne, presušila je fudbalska pamet. Jer da nije, danas bi u derbiju igrali, i to za mnogo manje para, mnogo talentovaniji i perspektivniji fudbaleri sa ovih prostora. Recimo, u Partizanu pored Miljkovića, Savića i Petrovića, bili bi jedan Adem Ljajić, Nikola Gulan, Miralem Sulejmani, Nemanja Gudelj, Matija Nastasić, Marko i Stefan Šćepović. U Zvezdi bi Ćosiću, Ninkovu i Mijailoviću društvo pravili Vujadin Savić, Darko Lazović, Milan Milanović, Nemanja Matić, Mihajlo Cakić, Filip Đuričić...

Gde su ti Zvezdini i Partizanovi momci danas? Većina je u mladoj reprezentaciji Srbije u koju dolaze iz neke Brede, Kortrajka, Herevena i sličnih "fudbalskih giganata" iz Evrope.

Zašto se Srbija, umesto Princa sa Morave (asociram na Duška Bajevića koga su zvali Princ sa Neretve), opredelila za Prinsa iz Gane?

Zato što srpskim fudbalom vlada klupsko-menadžerska "hunta" i ne da mu da oživi, jer gde je hunta tu je i diktatura. Nedavno je direktor Partizanove omladinske škole Nedeljko Kostić rekao jednu veliku istinu: "Menadžeri sjajno koriste srpsku fudbalsku muku (siromaštvo), otvorili su rasprodaju svega živog. Još su veći problem kvazimenadžeri kojih ima i više i koje je teško kontrolisati."

Direktor naše najuspešnije omladinske škole u poslednjih 10 godina, nije međutim u pravu kad rezignirano konstatuje: "Možemo mi da se borimo i nerviramo koliko hoćemo, ali izlaza iz ovog ćorsokaka nema. Jer u zemlji gde caruje siromaštvo, nemoguće je zaustaviti fudbalski egzodus."

Izlaz međutim postoji. Zove se "Poljski recept". Tamo je situacija bila i gora jer je reč o mnogo većoj i mnogoljudnijoj zemlji. Međutim, za manje od godinu dana, akcijom kojom je rukovodio lično predsednik države, smenjeno je kompletno fudbalsko rukovodstvo i svi predsednici prvoligaških klubova. Neki su zaglavili iza rešetaka. I tako je u poljskom fudbalu vrlo brzo zavladao red.

Jedan takav "carski rez" omogućio bi da se u Srbiji klupski fudbal, ne samo ponovo rodi, već i da povrati svoj, zbog ratova i raspada velike države, izgubljeni identitet. Jer, Partizan je igrao u finalu KEŠ-a, a Zvezda je isti osvojila bez "Tejgolova". Srbiji dakle treba "princ" sa Nišave, Morave, Đetine ili Dunava, a ne Prins iz Gane. U protivnom, ukinimo profi fudbal i reamaterizujmo Ligu, jer Super liga je super samo za menadžere i neshvatljivo povlašćene pojedince.