Nakon današnje tekme zaključujem dve stvari. Prvo, "loša" vest, pa onda "ne-toliko-loša":
1. Loša vest: Danas vs. "nekad bilo". Evo nas, 15-16 godina nakon raspada YU, odn. YU fudbala na sastavne delove, zvane (ex-)republičke lige. Upravo utakmice kao što je bila ova večeras na Marakani ili Dinamova protiv Gunnersa su pravi pokazatelji dokle smo stigli i gde se danas realno nalazimo, a to je evropski mediokritet (btw, reč "mediokritet" zvuči mnogo gore nego što u stvari jeste; njeno značenje je "običan prosek, sredina, bezličnost, bez ikakve posebnosti ili individualnost"). Mislim da nikada nakon 1950-ih nije postojala ovoliko velika i očigledna razlika u kvalitetu izmedju naših najboljih timova i evropske elite, na našu ptetu, naravno. Danas, nažalost, "mi", a tu podrazumevam sve ex-YU timove, jednostavno igramo mnooooogo slabiji fudbal u odnosu na Evropu - slabiji smo u tehničkoj potkovanosti, brzini, taktici, igri sa i pogotovo bez lopte... nema niti jedne kategorije u kojoj bismo mogli makar da prismrdimo jednom Milanu ili Arsenalu, da ne spominjem čitavu gomilu manjih timova koji su nam nekada bile redovne mušterije a danas nas šamaraju kako stignu! Ima se utisak, gledajući Milan ili Arsenal, da takvi timovi mogu da nam rade što god, kako god i kad god hoće! Fenomenalno su uigrani i sa neverovatnom preciznošću znaju tačno kad treba da pojačaju ili uspore tempo. Lakoća kojom postižu golove i jednostavnost njihove igre je praznik za oči, bez obzira što im baš naši timovi služe kao bokserski džakovi! E sad, da li smo mi nazadovali, ili tek "stagnirali", dok su gotovo svi drugi napredovali - ne znam, nisam stručnjak. Kao amater-gledalac i običan navijač ja samo zaključujem ono što je uveliko već činjenično stanje, na nasu štetu, naravno...
2. Ne-tako-loša vest: Nije ipak sve crno! Ima tu i jedna pozitivna stvar, za mene lično, barem! A to je da više nema nerviranja, treme i uzbudjenja pred tekmu, uz ono večito pitanje, "možemo li"?...Nema, jer nam je belodano jasno da - "ne možemo"! Nekada ("daaavno" ) je sve to bilo mnogo neizvesnije, mnogo napetije... Čak i kada bismo prvu tekmu u gostima izgubili sa 2:0, bili smo puni nade da prednost protivnika možemo dostići u revanšu, toliko smo bili optimisti (npr., Bayern - Zvezda 2:0 u Munchenu i onda, pred prepunom Marakanom, Zvezda rasturi Nemce i povede sa 3:0... da bi u poslednjih 20 minuta primila 2 gola i završila 3:2 ! Ili, u 1/4 finalu Kupa kupova, sa zaista slabim timom, izgubimo u Madridu od Reala sa 2:0, da bismo u revanšu stigli do produžetaka i penala gde smo na kraju sasvim zasluženo izbacili "Kraljevski tim" !!! Da ne spominjem neke druge velike okršaje u kojima smo bili ako ne bolji onda sigurno barem ravnopravan rival. A tek tri utakmice protiv onog svemirskog tima Milana... i ispadanje na penale!?!!)
Danas nije ostalo niti "N" od te nekadašnje neizvesnosti. Nema više nikakvog naročitog uzbudjenja niti napetosti pred meč, pa makar to bio i odlučujući kvalifikacioni okršaj za ulazak u LŠ (i to nakon 'minimalnog poraza u gostima'!). Sve se već unapred zna i mada su iznenadjenja u sportu uvek moguca, realnost nam je takva da će malo ko drhtati i gutati apaurine (one zelene, od 5 mg!) pred svaki "istorijsko-povijesni meč"! Za mene je to progres! Posle toliko godina, ja najzad gledam svoj tim neopterećen, nenapaljen, bez nervoze ...