losmi je napisao/la:
upravo tako, najlakse je nagraditi, ali kljucno je pre toga obezbediti uslove.
pojavila se informacija da Natasa Janic hoce da se vrati pod srpsku zastavu. Ne vidim potrebu za tim, nakon sto je osvojila sve sto je mogla pod madjarskom zastavom i za cetiri godine ce biti vec veteran ovog sporta. Lepo bi joj se zahvalio na zelji, ali ne treba nam
Vidi cijeli citat
Matori, priznaćeš da je mnogo lakše biti entuzijasta i žrtvovati se za sport u nadi da ćeš, u slučaju nekog velikog uspeha, biti materijalno obezbeđen od 35. godine, nego biti entuzijasta bez nade da ćeš po završetku sportske karijere imati neke prihode, ako ne završiš neku školu i ne stvoriš neki drugi poslovni ambijent za sebe ... Koliko je samo srpskih olimpijaca bilo na ivici egzistencije dok im nije rešeno ovo sa penzijama. Koliko je i dan-danas bivših vrhunskih sportista socijalnih slučajeva?
I da ti u vezi sa ovim ispričam jednu simpatičnu crtu vezanu za Ducija Simonovića. Svaki razgovor sa Ducijem svodi se na njegovu priču protiv olimpizma kao imperijalističke zavere, o vrhunskom sportu kao pošasti savremenog sveta, itd, itd. I onda ga pitaš: Duci, kako ti ide, kako ti je? A on ti onda odgovori kako mu je pre bilo teško, kako nije imao ni za osnovne potrebe, ali od kada je dobio nacionalnu penziju, mnogo je bolje ...
Podsetio bih da je Duci dobio tu penziju upravo kao VRHUNSKI SPORTISTA, učesnik evropskih i svetskih prvenstava i olimpijskih igara ... Da je Duci tako dosledan i principijelan, ne bi ni aplicirao za tu penziju jer se on grozi vrhunskog sporta, zar ne? Pa makar nemao šta da jede ...
Da rezimiram, Srbija je ekonomski nejaka država, možda čak i na ivici bankrota, i s obzirom na tu ekonomsku (ne)moć, ne očekujte neka veća ulaganja u sport. Dovoljno je što se ulaže u rezultate, makar da svaki klinac ima motivaciju. Koliko se samo nas bavilo sportom i da je u naše vreme bilo takvih (novčanih) motivatora, sigurno bi mnogi od nas našli dodatnu snagu da ostanemo u sportu i nastavimo sa treninzima ...
