Beskrajno mi je krivo gledati igrače kao što su Duvnjak, Kopljar, Horvat, Štrlek, Vuković koji u zadnjih par godina poslje polufinala moraju živčane slomove doživljavat. Ne razumijem da se u sve ove godine treneri rukometne repke nisu naučili ničemu, a prilika su imali bezbroj.
Ne prihvaćam se zadovoljiti broncom zato što mislim da imamo kvalitetu za zlato, da me netko pitao prije prvenstva koji ćemo biti ja bi mu rekao borba za zlato. Pa pogledajte u kojim ekipama ti dečki igraju, pa nisu to anonimusi rukometni. Pričamo o nekom odrastanju, učenju, pa jebemu mater 'odrastamo' već 5 godina i nikako da odrastemo jebemumater.
Imaš zlato ono, na dohvat ruke, onda staviš na gol Alilovića koji je totalno van meč forme i Čupića koji je u padu u zadnjih par godina i koji maši zicere u bitnim tekmama na svakom prvenstvu, a klupu ti grije jedan Horvat, koji je po meni uz bok Abalou.
Svaka im čast na bronci, ali dečki sami ćete sebe udarati kad shvatite kakvu ste priliku propustili.
A što je najžalosnije fale nam Pavlović, Ivić i Stepančić. Još da se netko udostoji ispričati Suliću i Vukoviću i oni bi bili tu. Pa ta bi ekipa jela Narcisse za doručak.