Posle trećeg neuspeha u četiri velika takmičenja (po dva EP i SP) hrvatskih rukometaša na nekom velikom takmičenju, kada sećanja na velike uspehe već polako blede, potrebno je da se zapitate da li su samo u pitanju čudni sudijski kriterijumi, sistem takmičenja, pehovi, Marfijev zakon, ili se radi o sistemskim propustima u rukometnoj organizaciji, lošem vođenju ekipe, nestručnom radu sa mladim igračima ...
Hrvatski rukomet sve više liči na srpski tenis. I ovde se već godinama priča o nekom »srpskom teniskom čudu«, o fantastičnim mladim igračima, koji samo što nisu poharali šljakastim, betonskim, travnatim teniskim terenima i bacili na kolena čitavu planetu ... A onda kada dođe neki Grand Slam turnir, pa ti isti »supertalentovani« teniseri pokažu inferiornost u duelima sa iole jačim protivnicima, sledi uteha u stilu »biće bolje naredne sezone«. I tako stalno ...
I u Hrvatskoj se stalno ponavlja teza kako njihova reprezentacija igra najlepši rukomet, kako imaju najbolje i najtalentovanije igrače, bla-bla. Međutim, prvo i jedino merilo nečijeg kvaliteta su pobede, trijumfi, medalje, a sve ostalo je štetno samozavaravanje.
Hrvatski rukomet je u silaznoj putanji. Hrvatski sport je u silaznoj putanji. Kada ste skoro osvojili neku medalju u nekom popularnom ekipnom sportu? Mi haramo u reprezentativnom vaterpolu već godinama, hvala na pitanju. Dominacija srpskih košarkaških klubova u Jadranskoj ligi dokazuje da smo i u ovom sportu ako ne svetska, a onda sigurno regionalna sila. Haramo svetskim rukometom u juniorskoj konkurenciji. Kada je neki vaš klub igrao u Ligi Kupa UEFA. Srpski timovi su igrali več tri puta (dva puta Partizan, jednom Zvezda). Kod vas se sve svodi na uspehe entuzijasta u individulanim sportovima (Kostelići, Draganja, Vlašić).
Ne želim nikakva nacionalna prepucavanja. Cilj mog prethodnog poređenja jeste da preduhitrim one koji će na moj komentar odgovoriti sa »Jeste slabi smo, ali vi ste još lošiji, niste se ni plasirali na svetsko rukometno prvenstvo!«
Poenta ovog komentara je: ne obmanjujte se, nemate rukometnu reprezentaciju za velika dela!
Krenite od nule! Raspustite sve sportske saveze, utvrdite nove Statute, odaberite nove ljude koji će voditi sport. Vlada mora finansijski da stimuliše sport i klubove koji su brend Hrvatske: Dinamo, Hajduk, KK Split, Cibona, RK Zagreb, VK Mladost, VK Jug, VK Jadran Split... Samo ovi klubovi su ukupno osvojili oko 20-ak titula prvaka Evrope.
Ne mogu da shvatim da ste dozvolili, odnosno da je vaša država dozvolila da jedan KK Split, koji je ušao u istoriju košarke, kao klub koji je prvi (ne znam da li i jedini) tri puta uzastopno bio prvak Evrope, koji je iznedrio superasove Šolmana, Jerkova, Tvrdića, Kukoča, Perasovića, Rađu, Sobina, Tabaka, sada služi za podsmeh i popravljanje koš-razlike nekim Heliosima i Hemofarmima?! Kada je tadašnja Jugoplastika osvajala evropske titule, FMP je bio amaterski košarkaški klub radnika istoimene fabrike.
Ko je dopustio da se Hajduk, jedan od najstarijih fudbalskih klubova u Evropi, nađe pred stečajem?! Znate li vi šta je Hajuk svojevremeno bio i u evropskim okvirima (dvostruki polufinalista Kupa UEFA, četvrtfinalista Lige šampiona ...) ?! Gde je država da zaštiti brend?!
Svi osvajači medalja na svetskim i evropskim prvenstvima i Olimpijskim igrama moraju biti adekvatno nagrađeni premijama i sportskim penzijama, da ne bi po završetku karijere postali socijalni slučajevi. Tako ćete dodatno motivisati sportiste naročito u onim slabo plaćenim sportovima.
Razvijajte stručni trenerski kadar. Ponavljam: Struka, struka i samo struka! Održavajte trenerske seminare sa stručnjacima iz inostranstva. Praćenje trendova i stalno usavršavanje je ključ uspeha!
Širite bazu, sport u sve škole, više časova fizičkog, finansijski i na drugi način stimulišite sportske uspehe od pionirskog do seniorskog nivoa. Neko će reći, država nema para da toliko izdvaja za sport. Laž! Ako se sport odredi kao jedan od prioriteta, zato što promoviše državu, onda će se novac preusmeriti sa manje bitnih sektora. A može se uvesti i dodatni porez za sport, što da ne?! Jer, ipak, veliki deo nacije se identifikuje sa uspesima sportista, pa neće imati ništa protiv da izdvaja od svojih prihoda za razvoj sporta.
[uredio etno-expert]