Ali, da ih je bilo i "samo" 20 000 opet se radi o neverovatno monstruoznoj tvorevini u kojoj niko nije ubijen metkom, pa ni plinom već - maljem, lopatom, izgladnjivanjem, štakorskim proždiranjem, živim sahranjivanjem... itd. Vraćamo se na "zgražavanje Nacista"!

I o svemu tome se ćutalo dobrih 40 godina nakon "oslobodjenja" jer, jelte, nije bilo politički korektno spominjati takve stvari da se ne bi narušavalo bratstvo jedinstvo. 

Moje je skromno mišljenje da je to bratstvo jedinstvo imalo mnogo više izgleda da zaživi da smo se svi suočili sa onim što se zaista dogodilo. Da smo svi pogledali, prvo u svoja dvorišta, pa onda u svoj odraz u ogledalu i na kraju, jedni drugima u lice. Umesto toga, "ozgo" je bilo naredjeno da se o nekim stvarima NE GOVORI. I tako nekih četres godina... Upravo to je bilo IDEALNO OKRUŽENJE za širenje paranoidno osvetničkih teorija i ideologija tako svojstvenih krajnjoj desnici - BILO GDE. Tako se i došlo do famoznih 700 000 mrtvih u Jasenovcu. Na primer.  

Nu, zato nema razloga da se danas, kada smo se već razišli, mirnoi, kulturno i normalno porazgovara o svemu. Kako u onom tako i u ovom ratu. Jer ako ćemo da živimo u izoliranim stvarnostima, bujaće i mržnja i krivotvorenje prošlosti. Kako u Hrvatskoj tako i u Srbiji. Jedini izlaz iz te začarane i duboko destruktivne stvarnosti je - dijalog. Dijalog  u kojem niko neće a priori skakati za gušu onom prekoputa, nego će ga prvo SASLUŠATI, potom i PORAZMISLITI i onda REPLICIRATI. I tako bezbroj puta.

Nakon 10ak godina takvog dijaloga možda i ukapiramo da smo zapravo svi pripadnici iste ljudske vrste i da svi bolujemo od istih ekstrema, istih pomračenja uma. Ali, da smo isto tako, svi sposobni za nešto bolje. Razumnije. Tolerantnije.