Stanica sa koje niko ne žuri

Banja Luka je oduvek bila poznata kao grad dobrih kafana, a tu tradiciju, u skladu sa zahtevima modernog vremena, sjajno čuva restoran „Mala stanica“.

Piše: Vuk Tripković
Foto: Vladimir Miloradović
Tekst ustupio magazin "Wine Style"

Gomila ljudi svakodnevno je dolazila na „malu stanicu“, staru železničku stanicu u centru Banja Luke. I dalje dolaze, samo, već godinu i po dana drugim povodom – sada je to moderan restoran koji vezu sa prošlim vremenima čuva replikom autentičnog enterijera. U duhu očuvanja tradicije zadržano je i ime lokala.

Mi smo imali smo sreću da je u vreme naše posete u restoranu bio čovek koji je pokrenuo stvari u „ Maloj stanici“ – Vlada Simić, poznati kuvar koji je svoj pečat ostavio u „Žabaru“, „Tribeci“ i drugim poznatim beogradskim restoranima.

„Ovde dođem jednom u dva meseca, provedem nekoliko dana i onda se vratim u Beograd. To je dovoljno, ekipa koju predvodi šefica Goga Lolić već je vrlo uhodana“, započeo je priču Vlada.

Naš domaćin proveo nas je zatim kroz restoran – smešten na dva nivoa, sa izuzetno lepom baštom, a na spartu sa ekskluzivnim salonom za ručavanje, ovaj vrlo pažljivo i sa merom dekorisan prostor deluje kao topao, intiman ambijent. Sve u svemu, ostavlja utisak vrlo prijatnog mesta sa dobrom, pozitivnom energijom – mesta sa koga se ne odlazi baš tako brzo. Tako je i bilo.

Ipak, imali smo osećaj da to baš i nema preterane veze sa enterijerom.

„Ovde jeste lepo, ali niko ne priča o enterijeru, već o hrani. Enterijer, čak i ako je fantastičan, može da pomogne eventualno u prvih sto dana rada restorana. Posle toga, vi stalno morate da se dokazujete svojim radom – kvalitetom hrane i usluge. Znate, u ugostiteljstvu je svaki dan potpuno novi i uvek krećete ispočetka. Ali, kada zaista volite svoj posao, to i nije toliko teško“, objasnio je Vlada i polako počeo da nas uvodi u meni restorana. A on je izuzetno raznovrstan i potpuno je u suprotnosti sa standardima banjalučkih gradskih restorana koji neguju mahom tradicionalnu kuhinju.

Najvećim delom reč je francuskoj kuhinji, kombinovanoj sa mediteranskom i istočnjačkom kuhinjom, sa izvesnim modifikacijama kako bi sve bilo prilagođeno mentalitetu domaćih ljudi. Na meniju su razne salate, supe, čorbe, potaži, paste, rižota, od glavnih jela ona na bazi piletine, ćuretine, svinjetine, jagnjetine i teletine. Tu je i riba - brancin, orada, losos, zatim lignje... Na svoje poslastice su posebno ponosni, spremaju ih, kako kažu, „od početka do kraja u domaćoj radionici“. Inače, insistira se na domaćim i zdravim namirnicama.

U „Maloj stanici“ su, nama se činilo s pravom, ponosni na svoju kuhinju, na specijalitete, osoblje, ali najviše na svoje gošće.

“Banja Luka je lep grad, i to prvenstveno zbog svojih dama, a mi smo ih preko našeg, već čuvenog suflea, gotovo sve doveli ovde. Dešava nam se da se u restoranu u istom trenutku nalazi i četrdeset dama. I inače, sve se vrti oko njih, pišu se pesme, muzika, vode se ratovi. Kada imate damu u restoranu, onda znate da ste postigli nešto“, iskren je bio Vlada, a mi smo se zaputili u novu gastronomsku avanturu.

Nakon što su nas ljubazno poslužili domaćom rakijom, stigao je prvi tanjir - predjelo Mala stanica. U ovom fantastičnom miksu boja i ukusa nalaze se praseće rolnice zašinjene korijanderom, nanom, punjene rukolom i pinjolama, pored njih su svinjska pečenka punjena sušenim paradajzom, šargarepom, celerom i sirom maskarpone, a tu su i kreker sa vrganjem i kestenom, kao i mlad kozji sir u četiri vrste bibera, ljutoj paprici i mediteranskim travama, i parmezan na sušenom paradajzu.

Iako je ovo bilo više nego dovoljno, stigao je i portugalski rižoto, crveni pasulj sa belim lukom, spanaćem, rižom i maslinovim uljem, sa ribom list, hobotnicom i lososom, a sve to začinjeno sosom od korijandera i mente.

Usledio je biftek na način kuće, obložen korom od domaće testenine, napunjen kremom od rujnice, vrganja i tartufa. Servira se sa domaćim krompirom, koji prethodnu noć odleži u guščijoj masnoći.

I onda za kraj, taj čuveni sufle Mala stanica, zaštitni znak restorana. Reč je o sufleu od crne čokolade sa sladoledom od vanile, a o tome koliko je baš ovaj poseban, govori i podatak da se u restoranu proda 1.600 porcija mesečno. Vlada je objasnio da je tajna popularnosti ovog kolača u tome što se koriste samo prirodni sastojci: „Nema nikakvih kremica i veštačkih dodataka, isključivo se koriste domaće namirnice, brašno, jaja, orah, badem...“, a mi smo zadovoljno ćutali nakon pravih čarolija koje nam je pripremio.

U restoranu „Mala stanica“ drže se francuske izreke: „Dan bez sunca, isto je što i hrana bez vina“. Na vinskoj karti restorana je oko šezdeset etiketa, tu su vina iz ex-YU zemalja, kao i Francuske, Italije, Španije... U restoranu su nam rekli da im nije teško da prodaju vina pošto je jedini kriterijum prilikom pravljenja vinske karte „dobar odnos cene i kvaliteta“. Inače, restoran povremeno obiđe i neko od iskusnijih sommeliera iz Beograda, kako bi preneli svoje znanje mlađim kolegama iz Banja Luke. A „Mala stanica“ zaista poklanja veliku pažnju vinima i vinskoj kulturi, i zaposleni u restoranu imaju sreću što se jednom godišnje u njihovom gradu organizuje i vrlo ozbiljan salon vina „Vinosaur“.

Na kraju, ponevši izuzetne utiske, konstatovali smo da neće biti nikakvo iznenađenje ako „Mala stanica“ postane jači brend od Banjalučkog ćevapa...

Jaki vjetar sa kišom i ledom zahvatio Goražde