Čak i Biljana piše slijedeće...

Dijelovi knjige "Svedočim" Biljane Plavšić

U julu 1992. godine imala sam sastanak u Lukavici sa visokim predstavnikom UN za izbeglice gospođom Sadako Ogatom. Na raskršću, gde se odvajaju putevi za Trebević, Grbavicu i Lukavicu uvek je bilo mnogo sveta. Upravo mi maše jedna grupa ljudi i ja izađem iz kola. Odmah su prešli na stvar. Pričaju o događajima na Grbavici, a oni su Srbi. Prema njihovom kazivanju, opasno je za ljude nesrpske nacionalnosti živeti u tom delu grada. Kazali su mi da neki Batko sa nekoliko sličnih njemu, upada noću u hrvatske i muslimanske stanove i odvodi muškarce. Oni pljačkaju i ucenjuju ljude. Srbi koji su se tome suprotstavili postali su meta tog manijaka i njegove družine. Niko ga ne poznaje. On nije sa Grbavice i nije iz Sarajeva. Opljačkane stvari nose u neki motel gde im je magacin.

Umesto u Lukavicu, na raskršću okrenem na Grbavicu i pravo u zgradu opštine. Nije bilo predsednika opštine, ali nije ni važno, drugi su se brzo sakupili. Ispričam im zašto sam došla i pitam ih da li je to moguće da se takva zla dopuštaju. Oni ćute. Gledam te face i mislim se zašto tako uporno ćute, a pogledi im nisu nimalo prijateljski. Pitam ih ko im je predsednik opštine. Spomenuše njegovo ime. On je lekar koji se bavi trgovinom lekova, zastupa neku firmu, Crnogorac je.
Iza tog kratkog sastanka u opštini odem u Štab Teritorijalne odbrane u nameri da razgovaram sa Zoranom Vitkovićem. Sve mi je potvrdio. Batko je Crnogorac, ima svoju bandu koja pljačka i ima neku podršku od nekog autoriteta. Tom prilikom ispričao mi je o magacinu gde lageruju te opljačkane stvari. Veli da je za magacin nadležan Momčilo Mandić, tadašnji ministar pravosuđa. Dok smo mi razgovarali upadoše u prostoriju četiri, pet naoružanih mladića. Jedan od njih je onizak, širok, na glavi mu šajkača sa kokardom, navukao je do obrva. Mene gleda pogledom punim mržnje. Odmah sam krenula, a Zoran me isprati i reče da je to Batko. Upozoravam Zorana da je sve teško i preozbiljno i predočavam mu posledice ponašanja ovih ljudi, koje će snositi svi, a najmanje oni. Moj savet je bio Zoranu da pokušaju da ga zatvore pre noći, a ja ću u međuvremenu sazvati sastanak Predsedništva. Po Batkovom ponašanju se videlo da je dobio informacije iz opštine, da je meni sve poznato.
Sa sastanka sa Ogatom u Lukavici odjurila sam velikom brzinom na Pale, da pokušam da sprečim delovanje sumanutog Batka. Ulazim u jednu od prostorija u "Kikindi" i tu zatičem sve relevantne osobe za rešavanje ovog problema. Tu su Radovan, Momo, Momčilo Mandić, ministar pravosuđa, Mićo Stanišić, ministar policije. Odmah sam prešla na događaje sa Grbavice. Očekujem čuđenje, zabrinutost, zaprepaštenje, ali ništa od toga. Momčilo Mandić se iskezi (to je pravi izraz za njegovo lice u tom trenutku) i reče: "Ah, Batko". Isto i ministar unutrašnjih poslova, kao da govorimo o nekom nestašnom detetu i njegovim igrama. Prema tome, poznat mi je čovek i njegove "aktivnosti". Odlično ga poznaju i to ne kriju. Dakle, to su njegovi zaštitnici i narebodavci, što je Zoran Vutković spomenuo. Tada sam im rekla da sam mislila da nisu upoznati sa ovakvim pojavama i tom osobom, pa sam nameravala da oni izdaju nalog da ga uhapse.

KARADŽIĆ NE DA DA MANDIĆ BUDE SMIJENJEN: "Ali sada vidim da vam je sve poznato i sada tražim od Predsedništva da se vas dvojica uhapsite". Karadžiću kao predsedniku Predsedništva, obratila sam se i tražila da ovu dvojicu ministara uhapsi, ili neka odmah daju ostavku. Od tada, pa sve do 2001. godine, ali sigurno će tako biti i do kraja života, Momčilo Mandić me proganja i preti. To nisu pretnje običnog čoveka, to su pretnje najvećeg mafioza na ovim prostorima. Tada je nastao moj prvi ozbiljni konflikt sa Radovanom i Momom. Krajišnikovo ponašanje bilo je lukavije, razložnije, te zbog formalnih razloga, koji su u ovom slučaju bili važni, nije javno podržavao ministra u odnosu na člana Predsedništva. Radovanov odgovor, na moj više puta ponovljeni zahtev za ostavkom ovih ministara, uvek je bio: "Tražite da odsečem svoju desnu ruku".

Sutradan vojvoda Aleksić mi je pojasnio neke stvari i odnose. Monstrum sa Grbavice, zvani Batko, i danas mu ne znam pravo ime, Mandićev je čovek i još nekoliko Mandićevih ljudi rade zajedno sa njim. Magacin u koji odnose opljačkanu robu pripada Ministarstvu pravosuđa i na ulaznim vratima, gde se nalaze Mandićevi ljudi, ili policajci koje oni postavljaju, piše da je pristup dozvoljen samo ljudima koje ovlasti ministar pravosuđa. Savetovao mi je vojvoda da ne idem tamo, da ne istražujem taj slučaj. Ono što je za mene bilo važno tada, obavila sam sa vojvodom. Dala sam mu imena i adrese ljudi na Grbavici koje treba štititi. On je to preuzeo na sebe. Vojvodu su svi, osim baraba, poštovali kao pravog borca, a ne pljačkaša. Uživao je autoritet, a onakvi kao Batko i slični, koji su u stvari kukavice, bojali su se. Vojvoda je na stanove pod njegovom zaštitom nalepio upozorenja sa njegovim potpisom.

Sada se znalo da je sa zbivanjima na Grbavici upoznat širi krug ljudi, da se vode rasprave o tome i bez obzira na to što su Radovan i Momo apsolutne gazde, a ne Predsedništvo, ipak se ljuljaju pozicije dva ministra. Bila sam sigurna da će makar za neko vreme stati sa Batkovim zločinom, a za to vreme ja moram dobiti bitku protiv Mandića i njegove bande. Naravno, ako ostanem, u međuvremenu živa, je su već bili prisutni pokušaji moje likvidacije.

POMOĆ KOLJEVIĆA: Koljević je posle par dana potvrdio moje informacije o situaciji na Grbavici. Pre rata stanovao je u tom delu grada i sve što sam ja saznala, on je već znao od svojih komšija. Znao je Koljević bolje od mene ko iza Batka stoji i upravo zato što je znao, imao je strah da o tome govori. U njemu sam imala veliku podršku u zahtevu za ostavkom dva ministra. Slala sam često mog vozača Dragana da vidi šta se dešava na Grbavici, i da li je Batko još dole. Njegovi zločini su prestali, ali još je bio prisutan, nije u zatvoru. Eto, ovaj slučaj najbolje ilustruje kolika je moja moć bila kada nisam mogla postići da se zlikovac izoluje, tj. da ga zatvore i da mu sude.

Za mene je bio šok saznanje da su tako čvrsto povezani Radovan i Momo sa ova dva ministra. Premijer Đerić mi je rekao da on nema nikakvog uticaja nad njima, da su mu otvoreno obojica rekli da oni samo priznaju Radovana i Momu. Upravo, dobrim delom zbog njih, krajem 1992. godine premijer Đerić dao je ostavku, iako su i njih dvojica tada otišli sa svojih funkcija. Dakle, nakon skoro tri meseca upornog insistiranja na njihovoj ostavci, konačno je uspelo, kada smo Koljević i ja rekli Radovanu ili mi ili njih dvojica. Kada su oni napustili te funkcije i Batko se izgubio sa Grbavice. Obaveštenja koja sam dobijala putem pisama i saopštenja sa Grbavice bila su ove sadržine: "Hrane nema, nema vode i struje, opasno je zbog snajpera, ali više nama Batkovih pohoda po kućama".