Toplo preporucujem. Sve ima svoje ali ako je nekome mrsko sve citati, moze samo posebno naznaceno!



Travnicki filozof, sociolog, psiholog, nobelovac:


IVO ANDRIĆ

PISMO IZ 1920.

Mart mesec 1920. godine. Železnička stanica u

Slavonskom Brodu. Ponoć prošla. Sa neodređene strane duva

vetar, koji ovako neispravnim i od putovanja zamorenim

ljudima izgleda hladniji i jači nego što je. U visini promiču

zvezde između uzvitlanih oblaka. U daljini, po nevidljivim

kolosecima kreću se brže ili sporije, žute i crvene svetlosti

zajedno sa prodornim glasom kondukterskih pištaljki ili

otegnutim zviždukom lokomotiva, u koji mi putnici unosimo

melanholiju naše zamorenosti i čamotinju dugog, zlovoljnog

čekanja.

Pred stanicom, pored prvog koloseka, sedimo na

koferima i čekamo voz kome ne znamo ni čas dolaska ni čas

odlaska; jedino što znamo, to je da će biti prepun, nabijen

putnicima i prtljagom.

Čovek koji sedi pored mene moj je davnašnji poznanik

i prijatelj koga sam za poslednjih pet-šest godina izgubio iz

vida. Zove se Maks Levenfeld, lekar je i lekarski sin. Rodio

se i odrastao u Sarajevu. Otac mu je kao mlad lekar napustio

Beč i nastanio se u Sarajevu, gde je stekao veliku praksu.

Poreklom su Jevreji, ali već odavno pokršteni. Majka mu je

rodom iz Trsta, kći italijanske baronice i austrijskog

pomorskog oficira, potomka francuskih emigranata. Njenog

stasa, hoda i gospodstvenog načina odevanja sećaju se dva

naraštaja Sarajlija. To je bila jedna od onih lepotica čiju

lepotu i najdrskiji i najsiroviji ljudi gledaju sa poštovanjem i

obzirom kojeg inače nemaju.

Zajedno smo išli u sarajevsku gimnaziju, samo što je

on bio za tri razreda preda mnom, što u tim godinama znači

mnogo.

Sećam se nejasno da sam ga primetio čim sam došao u

gimnaziju. On je tada pošao u četvrti razred, ali se još odevao

kao dete. To je bio snažan dečak, Švapče, u marinskom odelu

tamno modre boje, sa lengerima izvezenim u uglovima široke

mornarske kragne. Nosio je još uvek kratke pantalone. Na

nogama plitke crne cipele savršenog oblika. Između belih

kratkih čarapa i pantalona – goli snažni listovi, rumeni od

krvi i već osuti svetlim maljama.

Tada između nas nije bilo i nije moglo biti dodira. Sve

nas je delilo – godine, izgled i navike, imovno stanje i

društveni položaj naših roditelja.

Ali mnogo bolje ga se sećam iz docnijeg vremena, kad

sam ja bio u petom a on u osmom razredu. Tada je to već bio

protegljast mladić svetlih očiju, koje su odavale neobičnu

osetljivost i veliku živost duha, dobro ali nehatno odeven, sa

bujnom plavom kosom koja mu je stalno padala u jakim,

nemirnim bičevima, čas s jedne čas s druge strane lica. Sreli

smo se i zbližili prilikom neke diskusije koju je jedna grupa

naših drugova iz viših razreda vodila u parku na klupi.

U tim našim đačkim raspravama nije bilo granice ni

obzira, pomerani su svi principi i praskavim rečima minirani

čitavi duhovni svetovi u temeljima. Sve je, naravno i posle

toga ostajalo na svom mestu, ali te strasne reči bile su

značajne za nas i sudbinu koja nas čeka, kao neko

nagoveštanje velikih podviga borbenih vremena i teških

lutanja, koja tek imaju da dođu.

Kad sam posle jedne žive diskusije, ustreptao od

uzbuđenja i ubeđen u svoj trijumf (isto tako kao što je to bio i

moj protivnik u diskusiji), krenuo kući, Maks mi se pridružio.

Bilo je to prvi put da ostanemo nas dvojica nasamo. To mi je

laskalo i dokazalo moj pobednički zanos i visoko mišljenje o

sebi. On se raspitivao šta čitam i gledao me pažljivo,

uzbuđeno. Odjednom on zastade, pogleda me pravo u oči i

reče na čudno miran način:

- Znaš, hteo sam da ti kažem da nisi tačno citirao

Ernsta Hekela.

Osetih kako pocrveneh i kako se zemlja lagano krenu

ispod mojih nogu i opet se vrati na svoje mesto. Naravno da

sam pogrešno citirao; moj citat je bio iz neke jeftine brošure,

nesigurno zapamćen i, verovatno, rđavo preveden. Sav moj

dojakošnji trijumf pretvorio se u grižu savesti i osećanje

stida. Modre svetle oči su me gledale bez sažaljenja, ali i bez

najmanjeg traga zluradosti ili nadmoćnosti. I Maks ponovi

moj zlosrećni citat u ispravljenom obliku. A kad smo došli

pred njegovu lepu kuću na obali Miljacke, on me steže čvrsto

za ruku i pozva me da dođem sutra posle podne kod njega da

razgledam njegove knjige.

To poslepodne bilo je za mene doživljaj. Video sam

prvu pravu biblioteku u životu i bilo mi je jasno da vidim

svoju sudbinu. Maks je imao nemačkih i nešto italijanskih i

francuskih knjiga koje su pripadale njegovoj majci. On mi je

sve to pokazivao sa mirom na kom sam mu zavideo još više

nego na knjigama. To i nije bila zavist, nego osećanje

bezgraničnog zadovoljstva i silna želja da se i ja jednog dana

tako slobodno krećem po tom svetu knjiga iz kojih, čini mi

se, biju svetlost i toplina. On je i sam govorio kao da iz knjige

čita, slobodno, i kretao se bez hvalisanja u tom svetu slavnih

imena i velikih ideja, dok sam ja ¸drhtao od uzbuđenja, od

sujete, stideći se velikana među koje ulazim i strahujući od

sveta koji sam napolju ostavio i u koji mi se valja vratiti.

Te poslepodnevne posete kod starijeg druga stale su da se

ponavljaju i da bivaju češće. Naglo sam se usavršavao u

nemačkom jezik, počeo sam da čitam italijanski. Nosio sam i

kući, u svoj sirotinjski stan, te lepo povezane strane knjige.

Zaostao sam u učenju školskih predmeta. Sve što sam čitao

izgledalo mi je kao sveta istina i uzvišena obaveza za mene

lično, kojoj se ne mogu oteti ako neću da izgubim ugled u

svojim očima i svaku veru u sebe. Znao sam samo jedno: da

treba sve to čitati, i da treba pisati takve ili slične stvari. Ni na

što drugo u životu nisam pomišljao.

Jednog dana se naročito sećam. Bio je maj mesec.

Maks se spremao za maturu, ali bez uzbuđenja i primetnog

napora. Odveo me je pred mali odvojen orman na kome je

zlatnim slovima pisalo: Helios Klassiker-Ausgabe. I sećam se

da mi je rekao da je orman kupljen zajedno s knjigama. Meni

je čak i orman izgledao kao svetinja i njegovo drvo prožeto

svetlošću. Maks je izvadio jednu svesku Getea i stao da mi

čita Prometeja.

Počeo je nekim novim, meni dotle nepoznatim glasom,

i odmah se videlo da je dosad bezbroj puta pročitao tu pesmu:

Pokrij svoje nebo, Zevse,

oblaka tmušom

i kušaj, kao ludo dete

što obezglavljuje čkalj,

svoju snagu na hrašću u bregovima!

Ali mi zemlju moju

moraš ostaviti

i kolibu, koju mi ne podiže ti,

i ognjište moje,

na čijem ognju mi

zavidiš!

Na kraju, lupao je pesnicom odmereno ali snažno o ručicu

fotelje u kojoj je sedeo; kosa mu je pala s obe strane lica

oblivenog rumenilom.

Evo me gde sedim, stvaram ljude

po svojoj slici,

rod meni ravan,

da trpi, da plače,

da uživa i da se raduje,

i da se ne osvrće na tebe,

kao ni ja!

To je bilo prvi put da ga takvog vidim. Slušao sam sa

divljenjem i lakim strahom. Onda smo izišli napolje i u

toplom sumraku nastavili razgovor o pesmi. Maks me je

pratio do moje strme ulice, a zatim ja njega opet do obale, pa

on mene, pa ja njega. Noć uhvatila i svet je počeo da se

proređuje, a mi smo jednako premeravali taj put,

raspravljajući o smislu života i poreklu bogova i ljudi. Jednog

trenutka sećam se naročito dobro. Kad smo prvi put stigli u

moju neuglednu ulicu i stali kod nekih nagnutih sivih taraba,

Maks je čudno ispružio levu ruku preda se i rekao mi nekako

toplo, poverljivo:

- Znaš, ja sam ateist.

Nad povaljenom ogradom cvala je u gustom spletu

zova i širila jak, težak miris koji mi je dolazio kao miris

života samog. Veče je bilo svečano, sve oko nas tiho, a

kupola neba iznad mene, puna zvezda, izgledala mi je kao

nova. Os uzbuđenja nisam umeo ništa da kažem. Osećao sam

samo da se nešto važno desilo između mene i ovoga starijeg

druga i da se sada ne možemo prosto rastati i otići svaki

svojoj kući. Tako smo i ostali šetajući do neko doba noći.

Maksova matura nas je rastavila. On je otišao u Beč da

studira medicinu. Jedno kratko vreme smo se dopisivali, ali

prepiska je zapela. Viđali smo se ponekad o raspustu, ali bez

stare prisnosti. Zatim je došao rat, koji nas je potpuno

rastavio.

A sada, posle nekoliko godina, mi smo se našli, evo

opet, na ovoj ružnoj i dosadnoj stanici. Putovali smo od

Sarajeva dovde istim vozom, a nismo to znali i tek ovde smo

se videli; sad čekamo neizvesni dolazak beogradskog voza.

U nekoliko reći ispričali smo jedan drugom kako smo

proveli rat. On je već prve godine rata završio studije, a zatim

je bio kao lekar na svim austrijskim frontovima, služeći uvek

u bosanskim pukovima. Za vreme rata otac mu je umro od

pegavog tifusa, a majka je napustila Sarajevo i preselila se u

Trst kod svojih. Maks je proveo nekoliko poslednjih meseci u

Sarajevu, koliko mu je trebalo da uredi svoje stvari. U

sporazumu sa majkom prodao je onu očevu kuću na obali

Miljacke i veći deo stvari. Sad putuje u Trst majci, a odande

misli dalje, u Argentinu, možda i u Boliviju. Ne izjašnjava se

otvoreno o tome, ali tek napušta Evropu zauvek.

Maks je okrupnjao od života na frontu, ogrubeo,

odeven je kao neki preduzimač, koliko mogu da vidim. U

mraku nazirem njegovu jaku glavu sa bujnom svetlom kosom

i slušam njegov glas, koji je u toku godina postao dublji i

muškiji, i njegov sarajevski izgovor u kome su suglasnici

umekšani a samoglasnici mutni i otegnuti. U jeziku mu se

osećala uopšte izvesna nesigurnost.

On je govorio i sada kao da čita, upotrebljavao je

mnogo neobičnih knjiških, naučnih izraza. Ali to je bilo

jedino što je ostalo od nekadašnjeg Maksa. Inače, pomena

nije bilo o poeziji ni o knjigama. (Niko se ne seća više

Prometeja.) Govorio je nešto najpre o ratu uopšte i to sa

velikom gorčinom, više u tonu nego u rečima, sa gorčinom

koja i ne očekuje da će biti shvaćena. (Za njega u ovom

velikom ratu nije bilo, tako reći protivničkih frontova, oni su

se pomešali, prelivali jedan u drugi i stapali potpuno. Opšte

stradanje zastrlo mu je vid i oduzelo razumevanje za sve

ostalo.) Sećam se da sam ostao zaprepašćen kad je rekao da

čestita pobednicima i – da ih duboko žali, jer pobeđeni vide

na čemu su i šta treba da rade, dok pobednici još i ne slute šta

ih čeka. Govorio je jetkim i beznadežnim tonom čoveka koji

je mnogo izgubio i sad može da govori šta hoće, znajući

dobro i da mu za to niko ništa ne može, i da mu to ništa ne

pomaže. Posle toga velikog rata sretalo se među

inteligentnima dosta takvih kivnih ljudi, kivnih na neki

naročit način, na nešto, neodređeno u životu. Ti ljudi nisu

nalazili u sebi ni sposobnost da se mire i prilagođavaju, ni

snagu za velike odluke u protivnom pravcu. On je, činilo mi

se u tom trenutku, bio jedan od tih.

Ali naš razgovor je brzo zapeo, jer ni on ni ja nismo

želeli da se prepiremo u ovoj noći, na neobičnom mestu

viđenja, posle toliko godina. Zato smo govorili o drugim

stvarima. Upravo, govorio je on. Govorio je i sada onim

svojim biranim rečima i složenim rečenicama, kao čovek koji

živi više sa knjigama nego sa ljudima, hladno i stvarno, bez

okolišenja i ulepšavanja, onako kao kad otvorimo medicinski

udžbenik i nađemo u njemu simptome svoje bolesti.

Nudim ga cigaretom, ali on kaže da ne puši, i to

izgovara naglo, gotovo sa strahom i odvratnošću. I dok ja

palim jednu cigaretu o drugu, on govori nekako usiljeno

bezbrižno, kao da time odgoni druge, teže misli:

- Eto, nas dvojica smo se dohvatili širokog kolosjeka, a

to znači: uhvatili smo kvaku vrata koja vode u veliki svijet.

Ostavljamo Bosnu. Ja se u nju nikad ni vratiti neću, ali ti

hoćeš.

- Ko zna? – upadoh zamišljeno, gonjen onom

naročitom sujetom po kojoj mladi ljudi vole da svoju sudbinu

vide u dalekim zemljama i na neobičnim putevima.

- Ne, ne ti ćeš se svakako vratiti – kaže moj saputnik

pouzdano kao da postavlja dijagnozu – a i ja ću se cijelog

života nositi sa sjećanjem na Bosnu, kao sa nekom

bosanskom bolešću kojoj je uzrok, ni sam ne znam pravo, da

li u tome što sam se u Bosni rodio i odrastao ili što se nikad

neću vratiti u nju. Svejedno.

Na neobičnom mestu, u neobično doba i razgovor

postaje neobičan, pomalo kao u snu. Gledam iskosa krupno

zgrčenu siluetu nekadašnjeg druga pokraj sebe i mislim:

mislim kako malo liči na onoga mladića što je udarao

pesnicom i recitovao: Pokrij svoje nebo, Zevse! … – mislim

šta će biti od nas ako nas život i dalje bude menjao ovako

brzo i ovako duboko, mislim da su samo promene koje

zapažam na sebi dobre i pravilne. I dok sve to mislim,

najednom primećujem da drug do mene opet govori.

Trgnuvši se iz svojih misli, slušam ga pažljivo. Tako pažljivo

da mi se čini da su oni stanični šumovi oko mene umukli i da

samo njegov glas romori u vetrovitoj noći.

- Da, dugo vremena ja sam zaista mislio da ču kao i

otac mi, provesti život liječeći sarajevsku djecu i da ću, kao i

on ostaviti kosti na groblju u Koševu. Već ono što sam vidio i

doživio u bosanskim regimentama za vrijeme rata pokolebalo

me je u tome, ali kad sam ljetos demobilisan i proveo svega

tri mjeseca u Sarajevu, meni je postalo jasno da ja tu neću

moći ostati i živiti. A sama pomisao da živim u Beču, Trstu

ili kojem drugom austrijskom gradu, izaziva u meni

odvratnost, odvratnost do povraćanja. I zato sam počeo da

pomišljam na Južnu Ameriku.

- Dobro, može li da se zna šta je to od čega ti bježiš iz

Bosne? – pitao sam ja s neobazrivošću sa kojom su tada ljudi

mojih godina postavljali pitanja.

- Pa, može da se zna, samo to nije lako ovako u

prolazu, na stanici, ukratko kazati. A kad bih ipak morao

jednom riječju da kažem šta je to što me goni iz Bosne, ja bih

rekao: mržnja.

Maks naglo ustade, kao da je u svom govoru odjednom

udario o nevidljivu ogradu. I ja izronih na stvarnost hladne

noći na železničkoj stanici u Slavonskom Brodu. Vetar je

bivao sve jači i sve hladniji, svetlosti su žmirkale i promicale

u daljini, sitne lokomotive su zviždale. Nad nama je nestalo i

ono malo neba sa retkim zvezdama, samo magla i dim

stvaraju dostojan pokrivač za ovu ravnicu na kojoj čovek,

čini mi se, do očiju tone u crnu masnu oranicu.

U meni se javi, i naglo poraste, ljuta i nasrtljiva želja

da pobijem njegovo tvrđenje, iako mi ono nije bilo dovoljno

jasno ni razumljivo. Obojica smo zbunjeni ćutali. Teško je

ležalo to ćutanje između nas u noći, i nije se moglo predvideti

koji će od nas dvojice prvi progovoriti.

U tom trenutku začu se iz daljine tutanj brzog voza i

odmah zatim njegov težak pisak, potmuo, kao da dolazi ispod

betonskog svoda. Cela stanica odjednom ožive. Stotine dotad

nevidljivih prilika digoše se u tami i počeše da trče u susret

vozu. Skočismo i nas dvojica, a gužva u koju smo zapali sve

više nas je rastavljala. Uspeo sam samo još da mu doviknem

svoju beogradsku adresu.

Posle dvadesetak dana primio sam u Beogradu

pozamašno pismo. Po krupnom rukopisu nisam mogao da

poznam od koga. To mi je iz Trsta pisao Maks na nemačkom

jeziku.

Dragi, stari prijatelju,

Kad smo se ono slučajno sreli u Slavonskom Brodu,

naš razgovor je bio iskidan i mučan. I da smo imali mnogo

bolju priliku i više vremena, ne verujem da bismo se

sporazumeli i sve izveli na čistinu. Neočekivani susret i nagli

rastanak onemogućili su to potpuno. Spremama se da

napustim Trst, gde mi živi majka. Odlazim u Pariz, gde imam

neke rođake sa majčine strane. Ako mi tamo kao strancu

dozvole lekarsku praksu, ostaću u Parizu; ako ne, idem zaista

u Južnu Ameriku.

Ne verujem da će ovo nekoliko nepovezanih stavova

što ih u brzini pišem moći potpuno objasniti stvar i opravdati

u tvojim očima moje bežanje iz Bosne. Šaljem ih ipak, jer

osećam da ti dugujem odgovor i jer, sećajući se naših đačkih

godina, želim da me ne shvatiš pogrešno i ne gledaš u meni

običnog Švabu i «kuferaša» koji olako napušta zemlju u kojoj

se rodio, u trenutku kad ona počinje slobodan život i kad joj

je potrebna sva snaga.

Da pređem odmah na stvar. Bosna je divna zemlja,

zanimljiva, nimalo obična zemlja i po svojoj prirodi i po

svojim ljudima. I kao što se pod zemljom u Bosni nalaze

rudna blaga, tako i bosanski čovek krije nesumnjivo u sebi

mnogu moralnu vrednost koja se kod njegovih sunarodnika u

drugim jugoslovenskim zemljama ređe nalazi. Ali vidiš, ima

nešto što bi ljudi iz Bosne, bar ljudi tvoje vrste, morali da

uvide, da ne gube nikad iz vida: Bosna je zemlja mržnje i

straha. Ali da ostavimo po strani strah koji je samo korelativ

te mržnje, njen prirodan odjek, i da govorimo o mržnji. Da, o

mržnji. I ti se instinktivno trzaš i buniš kad čuješ tu reč (to

sam video one noći na stanici), kao što se svaki od vas opire

da to čuje, shvati i uvidi. A stvar je baš u tome što bi to

trebalo uočiti, utvrditi, analizirati. I nesreća je u tome što se

niko neće i ne ume da učini. Jer, fatalna karakteristika te

mržnje i jeste u tome što bosanski čovek nije svestan mržnje

koja živi u njemu, što zazire od njenog analiziranja, i – mrzi

svakog ko pokuša da to učini. Pa ipak, činjenica je: da u

Bosni i Hercegovini ima više ljudi koji su spremni da u

nastupima ¸nesvesne mržnje, raznim povodima i pod raznim

izgovorima, ubijaju ili budu ubijeni, nego u drugim po

ljudstvu i prostranstvu mnogo većim slovenskim i

neslovenskim zemljama.

Ja znam da mržnja, kao i gnev, ima svoju funkciju u

razvitku društva, jer mržnja daje snagu, a gnev izaziva pokret.

Ima zastarelih i duboko ukorenjenih nepravdi i zloupotreba,

koje samo bujice mržnje i gneva mogu da iščupaju i otplave.

A kad te bujice splasnu i nestanu, ostaje mesto za slobodu, za

stvaranje boljeg života. Savremenici vide mnogo bolje

mržnju i gnev, jer pate od njih, ali potomstvo će videti samo

plodove snage i pokreta. Znam ja to dobro. Ali ovo što sam

gledao u Bosni, to je nešto drugo. To je mržnja, ali ne kao

neki takav momenat u toku društvenog razvitka i neminovan

deo jednog istorijskog procesa, nego mržnja koja nastupa kao

samostalna snaga, koja sama u sebi nalazi svoju svrhu.

Mržnja koja diže čoveka protiv čoveka i zatim podjednako

baca u bedu i nesreću ili goni pod zemlju oba protivnika;

mržnja koja kao rak u organizmu troši i izjeda sve oko sebe,

da na kraju i sama ugine, jer takva mržnja, kao plamen, nema

stalnog lika ni sopstvenog života; ona je prosto oruđe nagona

za uništenjem ili samouništenjem, samo kao takva i postoji, i

samo dotle dok svoj zadatak potpunog uništenja ne izvrši.

Da, Bosna je zemlja mržnje. To je Bosna. I po čudnom

kontrastu, koji u stvari nije tako ni čudan, i možda bi se

pažljivom analizom dao lako objasniti, može se isto tako

kazati da je malo zemalja u kojima ima toliko tvrde vere,

uzvišene čvrstine karaktera, toliko nežnosti i ljubavnog žara,

toliko dubine osećanja, privrženosti i nepokolebljive

odanosti, toliko žeđi za pravdom. Ali ispod svega toga kriju

se u neprozirnim dubinama oluje mržnje, čitavi uragani

sapetih, zbijenih mržnji koje sazrevaju i čekaju svoj čas.

Između vaših ljubavi i vaše mržnje odnos je isti kao između

vaših visokih planina i hiljadu puta većih i težih nevidljivih

geoloških naslaga na kojima one počivaju. Isto tako, vi ste

osuđeni da živite na dubokim slojevima eksploziva koji se s

vremena na vreme pali upravo iskrama tih vaših ljubavi i

vaše ognjene i svirepe osećajnosti. Možda je vaša najveća

nesreća baš u tome što i ne slutite koliko mržnje ima u vašim

ljubavima i zanosima, tradicijama i pobožnostima. I kao što

tle na kom živimo prelazi, pod uticajem atmosferske vlage i

toplote, u naša tela i daje im boju i izgled, i određuje karakter

i pravac našem načinu života i našim postupcima – tako isto

silna, podzemna i nevidljiva mržnja na kojoj živi bosanski

čovek ulazi neprimetno i zaobilazno u sve njegove, i najbolje,

postupke. Poroci rađaju svuda na svetu mržnju, jer troše a ne

stvaraju, ruše a ne grade, ali u zemljama kao što je Bosna – i

vrline govore i deluju često mržnjom. Kod vas asketi ne

izvlače ljubav iz svoje askeze, nego mržnju na sladostrasnike;

trezvenjaci mrze one koji piju, a u pijanicama se javlja

ubilačka mržnja na ceo svet. Oni koji veruju i vole – smrtno

mrze one koji ne veruju ili one koji drugačije veruju i drugo

vole. I, na žalost, često se glavni deo njihove vere i njihove

ljubavi troši u toj mržnji. (Najviše zlih i mračnih lica može

čovek sresti oko bogomolja, manastira i tekija.) Oni koji tlače

i eksploatišu ekonomski slabije, unose u to još i mržnju, koja

tu eksploataciju čini stostruko težom i ružnijom, a oni koji te

nepravde podnose, maštaju o pravdi i odmazdi, ali kao o

nekoj osvetničkoj eksploziji koja bi, kad bi se ostvarila po

njihovoj zamisli, morala da bude takva i tolika da bi raznela i

tlačenog zajedno sa tlačiteljem. Vi ste, u većini, navikli da

svu snagu mržnje ostavljate za ono što vam je blizu. Vaše su

voljene svetinje redovno iza trista reka i planina, a predmeti

vaše odvratnosti i mržnje tu su pored vas, u istoj varoši, često

sa druge strane vašeg avlijskog zida. Tako vaša ljubav ne

traži mnogo dela, a vaša mržnja prelazi vrlo lako na delo. I

svoju rođenu zemlju vi volite, žarko volite, ali na tri-četri

razna načina koji se među sobom isključuju, smrtno mrze i

često sudaraju.

U nekoj Mopasanovoj pripoveci ima jedan dionizijski

opis proleća koji se završava rečima da bi u takve dane po

svim uglovima trebalo izlepiti oglase: Građanine francuski,

proleće je, čuvaj se ljubavi! Možda bi u Bosni trebalo

opominjati čoveka da se na svakom koraku, u svakoj misli i

svakom, i najuzvišenijem čuva mržnje, urođene, nesvesne,

endemične mržnje. Jer u toj zaostaloj i ubogoj zemlji, u kojoj

žive zbijeno četiri razne vere, trebalo bi četiri puta više

ljubavi, međusobnog razumevanja i snošljivosti nego drugim

zemljama. A u Bosni je naprotiv, nerazumevanje, koje

povremeno prelazi u otvorenu mržnju, gotovo opšta

karakteristika stanovnika. Između raznih vera jazovi su tako

duboki da samo mržnja uspeva ponekad da ih pređe. Znam da

mi se na to može odgovoriti, i sa dosta prava, da se u tom

pogledu ipak primećuje izvestan napredak, da su ideje XIX

veka i ovde učinile svoje, a da će sada posle oslobođenja i

ujedinjenja sve ići mnogo bolje i brže. Bojim se da nije

sasvim tako. (Ja sam, čini mi se, za ovo nekoliko meseci

dobro video strašne međusobne odnose među ljudima raznih

vera i raznih narodnosti u Sarajevu!) Štampaće se i govoriće

se svuda i svakom prilikom: Brat je mio,koje vere bio, ili Ne

pita se ko se kako krsti, neg čija mu krvca grije prsi. Tuđe

poštuj, a svojim se diči, Integralno narodno jedinstvo ne

poznaje verskih ni plemenskih razlika. Ali oduvek je u

bosanskim građanskim krugovima bilo dosta lažne građanske

učtivosti, mudrog varanja sebe i drugih zvučnim rečima i

praznim ceremonijalom. To prikriva kako – tako mržnju, ali

je ne uklanja i ne sprečava u rastenju. Bojim se da i pod

pokrovom svih savremenih maksima mogu u tim krugovima

da dremaju stari nagoni i kainski planovi, i da će živeti dok

god ne budu potpuno izmenjene osnove materijalnog i

duhovnog života u Bosni. A kad će doći to vreme, i ko će

imati snage da to izvede? Jednom će doći, ja u to verujem, ali

ovo što sam video u Bosni ne ukazuje na to da se tim putem

već sada ide. Naprotiv.

Ja sam o tome razmišljao, naročito poslednjih meseci,

kad sam se još borio sa odlukom da zauvek napustim Bosnu.

Razumljivo je da ne spava dobro čovek koji se nosi takvim

mislima. I ja sam ležao pored otvorenog prozora u sobi u

kojoj sam se rodio, napolju je šumela Miljacka naizmence sa

vetrom rane jeseni u još obilnom lišću.

Ko u Sarajevu provodi noć budan u krevetu, taj može

da čuje glasove sarajevske noći. Teško i sigurno izbija sat na

katoličkoj katedrali: dva posle ponoći. Prođe više od jednog

minuta (tačno sedamdeset i pet sekundi, brojao sam) i tek

tada se javi nešto slabijim ali prodornim zvukom sat sa

pravoslavne crkve, i on iskucava svoja dva sat posle ponoći.

Malo za njim iskuca promuklim, dalekim glasom sahat – kula

kod Begove džamije, i to iskuca jedanaest sati, avetinjskih

turskih sati, po čudnom računanju dalekih, tuđih krajeva

sveta! Jevreji nemaju svoga sata koji iskucava, ali bog jedini

zna koliko je sada sati kod njih, koliko po sefardskom, a

koliko po eškenaskom računanju. Tako i noću, dok sve spava,

u brojanju pustih sati gluvog doba bdi razlika koja deli ove

pospale ljude koji se budni raduju i žaloste, goste i posprema

četiri razna, među sobom zavađena kalendara, i sve svoje

želje i molitve šalju jednom nebu na četiri razna crkvena

jezika. A ta razlika je, nekad vidljivo i otvoreno, nekad

nevidljivo i podmuklo, uvek slična mržnji, često potpuno

istovetna sa njom.

Tu specifičnu bosansku mržnju trebalo bi proučavati i

pobijati kao opaku i duboko ukorenjenu bolest. I ja verujem

da bi strani naučnici dolazili u Bosnu da proučavaju mržnju,

kao što proučavaju lepru, samo kad bi mržnja bila isto tako,

priznat izdvojen i klasificiran predmet proučavanja kao što je

lepra.

Pomišljao sam da se i sam bacim na izučavanje te mržnje i,

analizirajući je i iznoseći na svetlost dana, da doprinesem

njenom uništenju. Možda je to i bila moja dužnost, jer ja sam,

iako po poreklu stranac, u toj zemlji ugledao, što se kaže,

svetlost dana. Ali posle prvih pokušaja i dužeg razmišljanja

uvideo sam da nemam sposobnosti ni snage za to. Od mene

bi se kao i od svih ostalih tražilo da stanem na jednu stranu,

da budem mržen i da mrzim. A ja to nisam hteo ni umeo.

Možda bih, ako tako mora biti, i pristao još da padnem kao

žrtva mržnje, ali da živim u mržnji i sa mržnjom, da

učestvujem u njoj, to ne mogu. A u zemlji kao što je sadašnja

Bosna, onaj koji ne ume ili, što je još više i teže, onaj koji

svesno neće da mrzi, uvek je pomalo tuđin i izrod, a često

mučenik. To važi i za vas, rođene Bosance, a pogotovo za

čoveka došljaka. – I tako sam ja jedne od tih jesenskih noći,

slušajući čudna dozivanja tih raznovrsnih i raznoglasnih

sarajevskih tornjeva, zaključio da ne mogu ostati u svojoj

drugoj domovini Bosni, da ne treba u njoj da ostanem. Ja

nisam toliko naivan da tražim u svetu varoš u kojoj nema

mržnje. Ne, meni treba samo mesto u kome ću moći živeti i

raditi. Ovde to ne bih mogao.

Ti ćeš sa podsmehom, možda i sa prezirom, ponoviti

svoju reč o mom bežanju iz Bosne. Ovo moje pismo neće

imati snage da ti moj postupak objasni i opravda, ali izgleda

da u životu ima prilika kad važi drevno latinsko pravilo: No

nest salus nisi in fuga. ( Samo u bežanju je spas.) I molim da

mi veruješ samo toliko: da ne bežim od svoje čovečanske

dužnosti, nego zato da bih mogao da je potpuno i nesmetano

izvršim.

Tebi i našoj Bosni želim u novom narodnom i

državnom životu svaku sreću!

Tvoj M.L.

Prošlo je desetak godina. Retko sam se sećao druga iz

detinjstva, i već bih ga potpuno zaboravio da me osnovna

misao njegovog pisma nije s vremena na vreme podsećala na

njega. Negde oko 1930. saznao sam sasvim slučajno da se dr

Maks Levenfeld zadržao u Parizu, da u predgrađu Neji ima

rasprostranjenu praksu, i da je u našoj koloniji i među

jugoslovenskim radnicima poznat kao naš doktor koji radnike

i studente besplatno pregleda i, kad treba, sam im nabavlja

lekove.

Prošlo je opet sedam – osam godina. Jednog dana, opet

slučajno, saznao sam za daljnju sudbinu ovog mog druga.

Kad je u Španiji počeo građanski rat, on je napustio sve i

otišao kao dobrovoljac u republikansku vojsku. Organizovao

je previjališta i bolnice, pročuo se svojom revnošću i

znanjem. Početkom 1938. godine nalazio se u jednom malom

aragonskom gradiću čije ime niko od naših nije umeo pravo

izgovoriti. Na njegovu bolnicu izvršen je vazdušni napad u

po bela dana i on je poginuo zajedno sa gotovo svim svojim

ranjenicima.

Tako je završio život čovek koji je pobegao od mržnje.

Sabrana djela Ive Andrića, Deca, knjiga deveta, Svjetlost,

Sarajevo 1988.