Dobro, dobro, kad ste već navalili!

Daklem, Part Two!

Taj susret na Verandi hotela Galle Face je naravno nezaboravan. Iako sam već bio u Aziji neka tri meseca, bilo je to prvi put da sam se susreo sa nekim monahom. Budističkim, hinduističkim, taoističkim... bilo kojim! Nakon svirke smo seli svi skupa i započeli priču o - muzici! O Mozartu, Bachu...! Od prvog trenutka me je osvojio njegov blagi osmeh koji mu nikada nije silazio sa lica. Bio je oličenje mirnoće i blagosti, ma ko na filmu, šta da vam pričam!

Sva moja a priorna, arogantna, odbojnost ka budizmu (i inim istočnim izmima!) je u trenutku nestala i ja sam se momentalno zainteresovao da što više naučim! Veljačić je tu bio prosto Božiji dar jer mu je - kao Evropljaninu i nekadašnjem docentu Zagrebačkog Sveučilišta - bilo kristalno jasno sa kakvih pozicija ja dolazim i šta bi trebalo prvo da "savladam". Od tada bismo se sretali u proseku dvaput mesečno, kad god je on dolazio iz svoje pustinjačke kolibe u mestu Nuwara Eliya (inače raj na zemlji, ako tako nešto uopšte postoji! Nadmorska visina od nekih 1000 m., stalna godišnja temperatura od 21 Celzijevih, bogata i bujna priroda, čist vazduh, mnogo meni nepoznatih ali preukusnih vrsta voća...) u Colombo (glavni grad). Pri svakoj poseti bi svratio i do naše ambasade gde je sa zadovoljstvom čitao našu štampu i ćaskao sa zaposlenima.

Pošto sam se spontano prisetio ove epizode, moraću samo na trenutak jedan mali detour. Naime, medju ljudima koji su u to vreme službovali u SFRJ embajadi u Colombu je postojalo nepisano pravilo da svaki put kad "Profesor" (kako su ga inače oni oslovljavali) dodje neko od njih treba da ga ugosti. Tako je on jedan put bio kod ambasadora (koji je to prepotentan partizan bio! majko moja!), drugi put kod sekretarice Vanje, ... uglavnom, red je tako došao i na domara Adama i njegovu suprugu Lepu. Oni su vam bili onako priprosti, dobrosrdačni ljudi u kasnim 50-im, inače iz Leskovca. Pre nego što će Profesor da stigne, ambasador pozove Lepu da joj objasni kako on ne jede meso i kako bi trebalo da spremi bezmesni ručak. Lepa tu prvo pade u nesves' ("Ju, crni, pa kako će ručak bez meso!?" ), ali se onda nekako pribra i reče, s poznatim leskovačkim naglaskom, "more će naPRAvim"! Scena sledeća, u domu kod Adama i Lepe: Lepa iznosi prvo supu. Čedomil uze prvu kašiku, proguta i odjednom preblede..."ali, ovdje ima mesa...?" Lepa, kao da je samo čekala takvo pitanje da dokaže svoju genijalnost, odmah uzvrati (ko zapšeta puška!), "A, NE, Gosn ProFEsore, oVO je supa od KOSTI!!! Nema meso!!!"  E, kad nisam umro kad su mi ovo pričali! Vegetarijanizam a la Južna Pruga! (samo da nam se ne uvredi 1970!)

Nastavljam. Dakle, nakon tog prvog sudbonosnog susreta, ja sam imao čast da vidim "Profesora" još barem 10-ak puta. Svaki put je bio izuzetno ljubazan i strpljivo odgovarao na sva moja pitanja od kojih su mnoga, nesumnjivo, bila krajnje diletantska. Pred kraj mojeg boravka u Sri Lanki, Veljačić mi je "sredio" boravak u jednom od njihovih elitnih manastira-škola. To su manastiri gde dolaze najmladji monasi (otprilike 12-15 godina) da se obrazuju (otprilike 8 godina) tako da ta mesta imaju i status obrazovne institucije. To takodje znači da tu ne primaju došljake sa strane, znatiželjne turiste ili kojekakve hipike koji "tragaju za istinom". Za tuzyapadnjačku raju su uvek postojali drugi, "otvoreni", manastiri. Medjutim, tu nisi mogao da naučiš niti da osetiš pravu atmosferu jednog ortodoksnog budističkog manastira. Zato je Veljačićeva "intervencija" bila ključna, a ja sam uspeo da udjem u Maharagama Bhikkhu Training Centre, nekih 100-ak kilometara od Colomba. Dogovor je bio da ću tu ostati koliko mi prija, da nemam nameru da se brijem do glave niti da oblačim isposničku togu, odn. da nisam došao da bih se obratio u Budizam, nego da naučim što je više moguće o istom. 

Pošto sam već opasno uzurpirao prostor na ovom forumu, ostatak - i kraj ove sage ćete moći da pročitate u sledećem nastavku!