Evo jedna za dobro jutro .

Starim

Jutro me zatiče samog ko školjku u pesku
Svu noć su senke na zidu skicirale fresku
Tražio sam jedan stih skoro da ga osetih
Al mi je iz ruku nestao
Protura se novi dan al taj trik je providan
Samo da bi prošli prestao...

Jutro me zatiče u pravom haosu tema
U mojim strofama lagani raspad sistema
Al u tajnim vezama s nekim davnim brezama
Ponovo se pesma primiče
Za sad nema imena samo bluza svilena
Kako mi iz ruku izmiče...

Zaboravljam imena samo lica ostaju
U prolazu ljude otkrivam kroz šifre
Do vraga sve mi to govori da starim
Zaboravljam dosadne cifre
Zaboravljam adrese malih bircuza uz put
I curice što su uvek dobre bile
Neke bistrine se nepovratno mute
Ali nikada dodir svile...

Jutro me zatiče opet u smišljanju bekstva
Čim malo usporim stignu me davna prokletstva
To su samo momenti lošim vetrom doneti
To su samo male večnosti
To su samo godine kad se čovek otkine
Ko od one gorke večnosti...  

Gospodin covjek

 

U civiliziranom dijelu kugle zemaljske ne sude vlastite generale... nešto se ne sjećam da je suđeno partizanskim generalima za sva sranja u 2.S.R. a po vašim pričama živili smo u nikad boljim i pravičnijim vremenima

 

kratko sam bio (dosao na dan tekme, otisao sutradan), a i imao sam za obic dva posebna mjesta + dozivio sam "neplanirani i spontani" susret sa starom skolskom poznanicom, koja zivi tamo vec godinama  ... bit ce prilike za nas...

 

@ostankiewicz
Znači uzeo si "2 (ili 3!) boda na vrućem gostujućem terenu" u Londonu!
Čestitam!

Pred zadnji sneg
Kad zadnju brazdu zaorem,
po tragu senke rodine...
Procvaće zimske ružice...
Po prvi put te godine...
Naić'e studen atarom...
Kao regiment oklopni...
I biću samo mirna vlat,
kad okopni...

Ja nemam nigdi nikoga...
Al’ moja priča prosta je:
Što god ih manje zavoleš,
manje ti njih nedostaje...
I nisam kadar svindlati...
za sobom skele paliti...
Da silom steknem nekog
kom ću faliti...

Obeć’o sam da te neću pominjati...
Bogarati i sudbinu proklinjati...
U varoš se preseliti...
Orcati i veseliti...
Obeć’o sam srca teška...
Obeć’o sam...
Al’ jebeš ga...

Kad zadnji čokot zagrnem
pod skute Svetog Damjana...
U bokal bistre plemenke zapašće trunka tamjana...
Strahovi mladi umiru...
Priču sam kraju priveo...
Još onda kada sam
i njih nadživeo...

Obeć’o sam da ću makar
za beštiju...
Da ću naći lepšu, bolju i veštiju...
Nemeskinju... Gospodičnu...
Ni po čemu tebi sličnu...
Obeć’o sam srca teška...
Obeć’o sam...
Al’ jebeš ga...

I utom pašće i zadnji sneg...
Preko svih prvih snegova...
A perce andjela je teg
spram svih zemaljskih tegova...
Spreman je Onaj varati...
Olovni kantar skovati...
Al’ danas više ne bih treb’o
psovati..
 

A gledaj sa vedrije strane, moramo i mi biti prvi u necemu

U pogledu Glavasa, ne vidim koja je njegova vaznost da se toliko o njemu polemizira.

Badnje veče

Kao davni greh,
uvek mi se ista javljaš.
Odzvanja ti smeh,
cipele u prozor stavljaš.

I večno sanjaš,
svetom putuješ bez putovanja
a Badnje veče dolazi.

Mogla si mi baš
i reći neke reči nagle.
Oči su mi, znaš,
pune one iste magle.

Al' suprotnost sušta,
sad u meni tuga koren pušta
a Badnje veče prolazi.

To je bilo naše zadnje,
sad opet zvona zvone - slušam to.
Ne, nije svako veče Badnje,
al' ovo danas,
sasvim slučajno - Badnje je...

U poslednji čas,
kao uvek na to veče,
gospođa do nas
unucima kolač peče.

U mojoj sobi
samo stari veker vreme drobi
a Badnje veče prolazi...

To je bilo naše zadnje,
sad opet zvona zvone - slusam to.

Ne, nije svako veče Badnje,
al' ovo danas, sasvim slučajno - Badnje je...