Da sam u pomenutoj situaciji bio na tvom mestu gazda, prijateljevoj zeni bi odgovorio na njene sumnje, radoznalosti i znatizelje jednom recenicom koja bi ujedno ublazila situaciju:

 

"Ako je i bilo fizicki, nije bilo psihicki, ti si jedina ljubav njegovog zivota."

 

Veruj mi na rec, provereno radi u tim delikatnim situacijama.

 

dakle radi se o sljedecem...zavrsih neki dan na predavanju o ulozi gradova u suvremenom americkom romanu i nekako je tema skrenula na meni frapantnu cinjenicu...naime 1978. grad New York - dakle New York, jedan od najvažnijih gradova na mlijecnoj stazi nakon trenda odlaska stanovnistva u predgradja (a samim time i placanja poreza tamo) razmisljao je o proglasenju bankrota?...mislim, samo po sebi mi je bilo cudno da grad kao takav proglasi bankrot, a kad se radi o NYC-u (ne tebi profesore) to me jos vise podbolo pod bubrege...pa rekoh da provjerim ovdje jel to samo napuhani trac ili nesto vise...i da li je ovo seljenje u suburbs stvarno glavni razlog...eto..pa ako netko ima volje, znanja i zelje...bas me zanima...

ovo bi stvarno bilo iznenadjujuce...ako je trac daj ime predavac iltiga autora bilo cega da mu damo preporuke za Kurir

malo sam se nespretno izrazio..nije ga proglasio...razmisljao je o tome, a mene zanima dal su to bile ozbiljne namjere il preuvelicavanje...

 

ime saljem u rebusu il osmosmjerki...

 

Evo šta ja znam u vezi sa tim: Tačno je da je New York (grad, ne i država) bio dospeo u težak finansijski škripac, samo što je to bilo malo ranije nego što ti navodiš - otprilike druga polovina 1975. i prva, 1976. Tada je u Beloj kući sedeo Gerald Ford, dok je gradonačelnik ("Mayor") New Yorka bio Abraham Beame (prvi Jevrejin/Židov na tom položaju). I dan danas se često spominje lokalni tabloid, New York Daily News i antologijska naslovna stranica iz tog vremena: FORD TO CITY: DROP DEAD! (Ford poručuje gradu: "Crknite!"  ). Naime, Beame je tražio od Washingtona (tj. od federalne vlade) hitnu finansijsku injekciju, ne bi li se grad izvukao iz ponora kojem je strmoglavo hrlio, na šta je Ford 'ladno rekao to što je rekao (dobro, ne baš tim rečima, ali suština je ista). Ford, kao republikanac, naravno nije gajio ni najmanje simpatije prema New Yorku, bastionu liberalizma i levičarstva, te tradicionalnom uporištu demokrata (mislim na Dem. partiju).

Na kraju, ipak je Beame uspeo nekako da izmuze finansijski paket, u vidu bankovnih kredita (pod izuzetno nepovoljnim kamatama, ali izbora nije bilo). Takodje, i Albany (gl. grad države New York) je uleteo sa lovom (mada su i oni postavili mali milion ponižavajućih uslova, počev od uspostavljanja specijalne komisije koja je trebalo da bude nekakav kontrolor/nadzorni organ nad finansijskim poslovanjem grada).

 

E, sad, zašto je do toga došlo je pitanje na koje se ne može dati jednostavan odgovor. Svakako da je jedan od veoma bitnih razloga bio višegodišnji exodus srednje i više-srednje klase iz grada, a u pravcu periferije (Long Island i Westchester, pre svih) koji je započeo već krajem 1950-ih. No, ima tu još sijaset drugih uzroka, kao što su, npr., ubrzano odumiranje industrijske baze, zatvaranje fabrika, stravičan porast kriminala, itd... Ne treba tu ništa da te čudi, jer to što je NY ogroman grad znači da su i troškovi upravljanja njime isto tako - ogromni. Uostalom, tokom 1970ih su i mnogi drugi američki gradovi proživljavali najteže trenutke u istoriji i to iz, uglavnom, istih razloga (konačan kraj industrijske epohe i iseljavanje u "suburbiju"). Neki od njih, kao recimo Cleveland i Detroit, se do dana današnjeg nisu oporavili, što se ipak ne može reći za New York.

 

Za kraj, evo jedne male ilustracije tog "oporavka". Kada je u Julu  1977. došlo do kolapsa električne mreže i čitav grad ostao bez struje, na ulicama je zavladala totalna anarhija. Na hiljade razularenih "gradjana" je pohrlilo da obija prodavnice i robne kuće, iznoseći iz njih nebrojeno mnogo TV i inih kućanskih aparata, belu tehniku, nameštaj, odeću dečije igračke, ... gotovo da je sve što je imalo bilo kakvu novčanu vrednost-  a da nije bilo sklonjeno iza 5 vrsta pregrada i gvozdenih rešetki - bilo poharano. Puno ljudi je tada izgubilo živote u uličnim sukobima (bukvalno se pucalo ko na divljem zapadu!) sa policajcima koji su, bezuspešno, pokušavali da zaštite dućane i imovinu.

Fast forward... 23 godine... opet je leto... užasno vreo i sparan dan, svi AC su odvrnuti na max što ponovo dovodi do lančane reakcije - kaskade- u vidu raspada električne mreže duž čitave atlantske obale US, od Maine-a do Virginije! ALI, ovoga puta, gotovo da nije zabeležen nijedan ozbiljan incident, nijedna masovna provala u neko skladište ili radnju!  

 

Ovo poredjenje mnogima verovatno izgleda kao krajnje efemerno, neozbiljno čak. Ali meni su te dve slike, iz 1977. i 2000., odn., razlike koje su uočljive izmedju njih, i te kako značajan pokazatelj temeljnih promena koje su se desile u "The Gradu" za manje od četvrt stoleća.

 

Imao bih još puno toga da ti kažem na ovu temu (recimo, kako su do skoro izgledali Južni Bronx, Bedford-Stuyvesant u Brooklynu, ili East Harlem na Manhattanu - što je sve bilo povezano sa krizom 1970-ih), ali se bojim da bi se to vrlo brzo pretvorilo u jedan mega-spam. 

Stoga završavam ovde. Nadam se da će ti ovoliko koliko sam uspeo da napišem, biti dovoljno. Ako ipak imaš još nekih, za tebe važnih, pitanja, pošalji mi na OP, pa ću ti rado odgovoriti. 

 

Evo još malo potpuno beskorisnih trivia...

Večeras sam malo svirao u Rossini-ju, na Manhattanu. Nije nešto bilo busy, tako da su/smo svi primetili kada je u kavanu ušao Dennis Farina, sa nekom mladom sojkom.

 

Sedeli su u jednom separeu, tačno preko puta mene. Ugl., na kraju, kada su krenuli da izlaze, čovek je krajnje kulturno prišao, razmenio sa mnom par kurtoaznih reči, pohvalio moju svirku (jebagaled, moram malo da se puvam! ) i ostavio "tip" (nije se nešto pretrgo - $10 - ali, važan je gest ). E, sad, ne pišem ja ovo da bih ovako virtuelno masirao svoj ego, nego sam na putu do kuće razmišljao o Farini kao prototipu jedne vrste glumca: u mom, dakako subjektivnom, vrednosnom sistemu, on je predstavnik vrhunskog karakternog glumca (ne sećam se da sam ga ikad video da je loše odradio posao), uvek ubedljiv, a opet, nikad "over the top"... ma, pravi profesionalac, vrhunski majstor svog zanata.... A, opet, kada je večeras ušao u kavanu, ja nisam mogao da se setim kako se čovek zove!!! I to je to! Poenta? Pa, mislim da ima još puno takvih gluimaca/glumica kojima se uvek divimo kad ih vidimo na delu, ali, nekako brzo ih zaboravimo, jer, jednostavno, nikad nisu uspeli da se izbore za nekakav "prvoligaški" celebrity status!   

 

Da ne kažem još da to može biti prilično iritantno za nekog pravog filmskog fana koji i te kako osetljiv po pitanju glumačkog kvaliteta i umeća. Da sam jedan od tih (kao, recimo, naš filmofil, Und!) , mislim da bi me stvarno nerviralo to što, npr., jedan neopevani VO, kao što je Steven Seagal , ima nekakav kultni status, za razliku od majstora poput Mr. Farine.

 

1. Da li se uopšte slažete sa "teorijom" o zanemarenim majstorima glumačkog zanata nasuprot prenapuhanih celebs?? Ili, pak, verujete, da

je svako poznat/slavan onoliko koliko i zaslužuje?

Ako je vaš odgovor na prvo pitanje "da",

2. Koji su onda vaši kandidati za jednu ili drugu skupinu? Posebno me zanima koga smatrate da je nepravedno "zanemaren", jer njih je se baš teško setiti!   

 

Evo ga gorespomenuti lik, čisto da znate o kome se radi:

 

 

 

P.S. Gazda, baš si otključao kojekakva sećanja iz moje podsvesti onom svojom pričom o ljubavnom trokutu. Ali, kao što rekoh, čekam trenutak kada obojica budemo online... pa da se preslišamo ti i ja!