navikni se

najbolje ti je staviti ljutu travu na ljutu ranu u takvim slucajevima

 

 

Sevilla i Osasuna...puno su mi dragi Sevilježi od lanjskog kupa UEFA kad su demolirali Boro'...krasan balun igraju

 

 

Slažem se sa tvojom opaskom da si/smo "bili privilegirani". Još kako! Imali smo tu neverovatnu sreću da budemo živi svedoci ne jednoj sjajnoj generaciji (Moka, Kića, Praja, Krešo, Jerkov, Kindje, Vinko...pa još i Raša, Žarko, et al.), već dvema (Dražen, Aco, Sale, Pedja D., Kuki, Radja, Divac...)! A to je, moramo priznati, izuzetna privilegija.

 

Da se, za kraj, samo vratim na razgovor o domaćem filmu, konkretno, o Kusti. U sećanju mi je zauvek ostao naš poslednji razgovor. Bilo je to davne 1994. u sred žestokog bombardovanja Sarajeva. Obzirom da smo se ranije, tokom njegovog boravka u NY, redovno prepirali na temu Slobe, čiji je on bio veliki poklonik (!), i uopšte, mogućih scenarija za dalju budućnost YU-prostora, ja sam ga nazvao telefonom u Pariz, gde je on tada živeo. Razgovor je, otprilike tekao ovako:

Ja: "Alo, Srbendo, je l' vidiš SAD koji su to kreteni?"

K: "Ako, tako im i treba!" (!!!!????)

"Na koga misliš, BRE?"

"Na Aliju i njegove JAJARE! Tako im i treba! Neka crknu svi redom!"

"Druže, ti si otkinuo!"

"Ma ja bi' ih sravnio sa zemljom, sve redom! Je..m li im mater lopovsku! JAJARE su to najveće, upamti šta ti kažem!"

"Dobro... kad tako misliš... Pozdravi Maju i klince... čućemo se."

 

Naravno, nikad se više nismo čuli, niti sam imao želju.

E, мој Немања!

posto ovo nisam prorical,a 1. svibnja je prosel moral bum ocito uprti fizicku snagu da ga dovucem medju vatrene