Što bi vi rekli da vas netko pita hoćete li se u subotu s njima popeti na gospodina Bandaija?  I to na vašu godišnjicu braka?  E, pa onda možete zamisliti veličinu upitnika iznad moje glave koji se kao u stripu pojavio prije par dana.  Kauboj-san...saturdej... ju uont tu... klajm... Bandai-san?  Nakon kraće borbe da se naglas ne nasmijem na mentalnu sliku sebe kako gazim nekog stamenog Japanca dok pljevi svoj vrt minijaturnih stabalaca (Bandai - Bonsai, jel), zaključio sam da štovani Bandai mora biti neki iz kaste gospodina Pocarija, čijeg sam se znoja neki dan napio iz boce (i moram priznati, bio vrlo ugodno iznenađen).  Kao potvrda mojih slutnji stiglo je objašenjenje da je gospodin zapravo planina Bandai koja se do 1819m izdiže iznad ovog grada.  Naime, planinama se isto kaže "gospodin", tj. "san".  Naravno, pristadoh, i sljedeći dan dobih email sa detaljnim planom i uputama.  Sastanak u 8 ujutro, vožnja do polazišta sat vremena, dva i po sata gore, na vrhu ručak, dva sata dolje, pa malo u kupalište sat vremena (bathless people take rest) i onda doma.  Super jedna stvar za malo se opustit preko vikenda, zar ne?

Onda je malo paduckala kiša jedno dva dana, pa je došao novi mail gdje je pisalo da je prognoza za subotu "no rain; however predicted mud bath." I još dalje da "recommend extra clothing in preparation".  Zatim, pojašnjenje za ono oko ručka - ne čeka nas gore ručak, nego ide odozdo s nama, ono što si sami svaki donesemo naravno.  Krasno.  Ne što sam lijen, nego mi je u tom trenutku bio izbor da se verem na gospodina sa dvije najlonvrećice ili sa koferom u rukama.  S jedne strane, najlon vrećice bi valjda bilo lakše nositi, no s druge strane, kofer ima kotačiće pa bi povratak niz planinu mogao biti zabavniji... Raspitah se kod drugih putnika da li netko ima ruksak, naravno svi mi nude svoje koferiće.  Napokon direktor-san kaže da ima on jedan viška, ali da je mali... a bolje išta nego ništa.

Sljedeći korak je onda bilo odlazak u samoposlugu da vidim šta se da iskemijat što se tiče tog ručka.  Kad tamo sve neke hobotnice, ribe, rakovi, sve sirovo... Pa valjda ni gazdi ne bi palo na pamet muzgavce vuć navrh planine.  I tako ja teškom mukom nađoh neki putar za mazanje (morao sam pazit da ne bude tofu jer su slično zamotani), i neke salame.  Nakon duge potrage nađoh i par komada sira skrivenih negdje, ali sve neki delikatesni i koštaju ko kavijar.  A kruh je posebna priča.  Samo neki među kolačima i to s nekakvim okusima i punjenjima... pa kupih dvije kifle s okusom kikirikija.  Jer ovo sve drugo je bilo van svake pameti.  Nakupovah i zaliha Znoja da mi ne usfali, i tako krenuh natrag van.  No samoposluga je bila u podrumu jedne robne kuće, pa mi je na izlazu van zapela za oko Nikeova kvačica negdje u daljini među ženskim torbicama.  Kvačak je naravno bio daleko preskup (nekih $60), ali se za tridesetak našlo nešto s tri štrafte, pa sam se opremio i ruksakom.

I taman kad sam mislio da sam spreman, zaključih da nemam čime ni te kifle razrezat ni na njih namazat taj putar.  Zaključak je bio da moram posudit u restoranu, koji je već bio zatvoren, pa ću to obavit ujutro za doručak.  Tom prilikom je trebalo odlučiti da li taj nož stavit u hlače i drpit im ga, ili uljudno pitati.  A to nije samo pitanje morala, nego i muke ježove konobarici objasnit šta hoću i zašto hoću.  No, Balkanac u meni je već toliko oslabio da sam naravno išao pitati jel mogu posudit nož na 10 minuta.
Ja: Can I please take this to my room; I'll bring it back in 10 minutes.
Ona: Hmmmmmmm?
Ja: The knife... I need it to prepare my lunch, may I borrow it?
Ona: (nema slova adekvatnih za opisati te zvukove čuđenja)
Ja: Please, need knife, bring back, 10 minutes? (pokazujući 10 prstiju)
Ona: Aaaa, ten?  Ichi...ni...san... (grabeći noževe iz one vrpe i brojeći ih...)
Ja: No, no, no... no ten knives... one knife, take my room, bring back, 10 minutes - đu pun, ok? Daiđobu desuka?  (Progovorio japanski od muke već)
Ona: Hm..aaaa...ooo...purizu uejt... (ode tražit pomoć; purizu je naravno please)
Amer jedan od iza govori "pa reko sam ti da ukradeš..."
Ona 2: Yes?  (dobar početak)
Ja: (opet ono isto)...
Ona 2: A, yes yes, ok, no purobrem!
Startao sam brže nego Tyson Gay iz startnih blokova prije nego se netko predomisli ili dosjeti da ima neko pitanje, tek sam iza zatvarajućih vrata lifta čuo ono sveprisutno "gozajmaaaaaas!!"  Napravio sendviče, vratio nož, Kuriki me odvezo na okupljalište, a jedan drugi, zaboravih mu ime, nas vozio do planine.  Prvo 20 minuta kroz nepregledna rižina polja, pa onda uz padine planine serpentinama ko na Učku starom cestom, ili iz Jaske do Samobora prek Plešivice.  Usput smo presjekli jedno dva skijališta, pa sam domaćima izrazio svoje čuđenje takvim injžinjeringom, na što su mi objasnili da je zimi cesta zatvorena pa da se preko nje skija.

I tako došli u podnožje na početak planinarske staze, proučili kartu tamo izvješenu, i krenuli.  Nakon par koraka onako usputno upozorenje da je tu prije tri tjedna bio medvjed, pa da će ovaj jedan nosit zvonce malo da ga uplaši.  Super jedan plan.

Nakon parsto metara, miris pokvarenih jaja.  Što će reći sumpora, jerbo je gospodin Bandai ne samo planina nego i vulkan.  Nema onaj klasični vrh s kraterom jer je pol vrha prslo ko prišt tamo 1888. godine i srušilo se dolje u dolinu, pregradilo rijeku, i napravilo jedno 10-tak jezera.  A ovo se još osjeti kako plinovi izlaze kroz izvore mineralne vode.

Dakle, vulkančić se krčka ispod, medo nas čeka ispred... uopće mi nije palo na pamet grintati kad sam ugazio do gležnja u blato (mud bath, jelte).  Taj prvi dio puta do tih izvora je bio baš onako kako sam se nadao.  No onda krenulo malo strmije, klizavije od onog blata.  Pa onda iza zavoja još strmije, "stepenice" od kamena do kamena su već i do 70-80 cm... Metiljavi Ameri zaostaju, mora ih se čekat, ja držim korak sa domaćima i Kinezima (osim dvojice koji su u prošlom životu valjda bili divokoze) ali mi je puls na jedno 200 i izgledam (i mirišem) ko da sam upo u onaj smrdljivi izvor koliko se s mene cijedi. I tako iza svakog zavoja još malo interesantnije.... pa par desetaka metara malo ravnice, onda opet po korijenju od drveća i sličnim improvizacijama.  Dođosmo negdje na pola puta, odmorili se malo, uživali u pogledu i sve tako... A onda dalje kroz gusto raslinje, ima mjesta taman da se jedan provuče, a one grane nisko iznad staze... mislim, Japanci uživaju u hladovini i šetaju dalje, a Kauboj pleše limbo ispod toga... how low can I go?  I tako nekako ipak dođosmo do zadnjeg "base campa" prije zadnjeg uspona na sami vrh, još uvijek sam uspio održat korak sa pelotonom, no usput su nas pretekli (pretrčali) jedno dva razreda djece od 7-8 godina, i po jedan starački dom iz Koriyame, Fukushime i Inawashira.  Ti Japanci idu ko na dizel, sveca im ćaćinog... I svaki, bilo da ide gore ili dolje, ljubazno se klanja i viče "ko ničivaaaaa" - ako nisam reko konnichiwa 1200 puta do vrha, nisam ni jedamput.

Negdje pri kraju tok predzadnjeg uspona direktor-san mi ukaže na to da ptice cvrkuću, jel da kako je to krasno?  Lako njima pjevat kad mogu letit, 'bo im ja mater njihovu, i ja bi cvrkuto da imam krila sad i gledam tebe kak se pentraš... "da, naravno, predivno je to, ova priroda..."

Upozoreni smo da je taj zadnji uspon najgori dio do sada, i iako je možda bio najstrmiji, barem nije bilo provlačenja ispod niskog raslinja, tako da su me moje noge, sa mišićima koju su sad već bili konzistencije rezanaca s pekmezom, ipak relativno ok iznijele na vrh.  Tamo sam se naravno odmah uzverao na onaj kamen šta označuje vrh i raširenih ruku objavio pobjedu, što je izazvalo nekoliko desetaka bliceva da počnu slikat budalu... valjda.  Još su me tražili da ne silazim još da me bolje uslikaju... i nek raširim ruke opet, to je baš super poza bila... Jedino mi bilo žao što se nisam sjetio ponest kockasti dres u Japan za ovu priliku.

Oko mene su, doslovno, letili oblaci, krpe od pare jure kraj glave, kroz noge.  Vjetar puše, prilično je hladno, ledeno čak u mokrom, a ja sav ponosan na sebe kako sam se sjetio uzet rezervnu majicu da se mogu presvuć u suho... Našli zavjetrinu, izvadili jelo, ja odmotavam svoj sendvič, kad ono Japanci iz ruksaka vade bočice s plinom, kuhala, čuda tehnike neka, i fino kuhaju juhe, rezance... Jedan doneso gore dinju (!) pa ju reže i dijeli svima... trebalo je to vidit.  Ja bi se dao kladit da su oni Sport Billyju ukrali Super Sak, jer ne vidim kako su to drukčije dovukli gore u onim ruksacima.  Nakon jedno 45 minuta u oblaku, koji se razmakno dvaput na točno 15 sekundi da nešt i vidimo ispod sebe, krenusmo natrag istim putem.  Naravno, trebalo nam je duplo kraće do dolje, ali sam opet iscijedio jedno hektolitar znoja do dolje, a koljenima, gležnjevima i kičmici skratio rok trajanja za par godina...  I koliko god sam bio ponosan zbog suhe robe gore, toliko sam se sad češkao po glavi pitajući se kako mi nije palo napamet da ću bit jednako mokar i nakon spusta... al dobro, čovjek uči dok je živ.  Valjda.

Nakon što smo se svi skupili, krenuli smo prema japanskoj kupki, u prirodnom termalnom izvoru.  Naravno, mala začkoljica za nepripremljene je bila ta da "Japanese hot spring bath is to be enjoyed naked"... I tako nas 10-tak fino ko od majke rođeni uskočili u 43 C vruću vodu.  Tu blicevi nisu bljeskali...  Sva sreća, rashladili su vodu malo jerbo sam izvor je 85.3 C.  Bilo bi me na gulaš...  Nakon 20 minuta u vrućoj vodi, umočih se u bazenčić sa hladnom vodom, izazivajući uzdahe isčuđavanja kako lokalnih tako i gostiju... Al nemaju oni pojma, to je neponovljivo dobar osjećaj.  Vruće pa hladno, izvuklo umor iz kostiju i mišića u roku bz, imao sam osjećaj da bi mogo opet natrag na vrh taj čas.

Na povratku postadoh svjestan još jednog dijela japanske kulture. Naime, vozi Kuriki nas tri u autu - mene, još jednog Amera koji je u drugom hotelu, i direktora.  I dogovara se s njim kojim putem će nas razvest (toliko sam skužio japanskog), i tako mi dođemo na ulicu koja ide pored ovog drugog hotela.  Kuriki vozi krivom trakom, treba skrenut, ja mu ukažem na to pristojno, a on kaže da ne ne, prvo ide direktora odvest kući a onda će se vratit natrag.  Nisam mogao vjerovat, samo je trebo stat i otvorit vrata, ali ne, direktor je direktor i on ide kući prvi.  Napravio je 5km viška radi toga, ali red se mora znati, jelda.  Nakon toga sam se prisjetio u novom svjetlu još jedne epizode, prije početka uspona.  Donio Kuriki par kapa viška pa ima jednu, valjda zadnju i pita mene ako ju hoću.  Ja reko, pa dobro, daj, ne može škodit, a onda on ju naglo povuče meni iz ruke i kaže, ali, možda bi ju direktor htio nositi...
Jebateled!


P.S.  Dan mi je završio tako da sam lego na krevet misleći da ću se ugasit ko žarulja, ali nikako nisam mogao zadrijemati.  Vidjevši da od toga nema ništa, upalih TV i taman je počinjao prijenos utakmice J-league.  I tako ja to odgledah, i mogu vam javiti da su tamno crveni pobijedili bijelo-sive 3-2 nakon što su gubili 0-1 i 1-2, ali da kroz cijelu utakmicu, poluvrijeme, i intervjue nakon utakmice nisam uopće uspio skužiti tko igra protiv koga.  Jedino sam skužio da jedne od njih (ne znam koje) trenira neki "naše gore list", jerbo su mu pitanje preveli na njemački, a on je odgovorio "vir špilen zer gut, vir kombiniren zer gut, normalevajze..." Dalje ga nisam razumio, ali najzapadnije šta mu mjesto rođenja može biti je Bugojno.