E, tu se već debelo ne slažem! Mogao bih, recimo, da ti pustim 10 različitih izvedbi  (snimaka) istog dela i svaka bi bila posebna po nečemu. Tu najveći udeo ima dirigent. On može da izabere da li će neke deonice dirigovati malo brže ili sporije, jače ili tiše, koje instrumente će naglasiti na uštrb drugih itd... itd... Pored toga i svaki veliki orkestar je poznat po nekom "svom zvuku", po nečemu što ga razlikuje od svih ostalih. Recimo Berlinska filharmonija i Londonski simfonijski orkestar nikada neće zvučati isto, bez obzira što sviraju "istu simfoniju". 

Tu autentičnost možeš prepoznati i kod vrhunskih solista. Pre nekog vremena sam na radiju slušao čuvenu Betovenovu "Mesečevu sonatu" u izvodjenju 14 različitih pijanista. Jedan za drugim. Ne bi verovao koliko se razlikuju! 

E, sad ponekad naleti neki muzičar koji bi da bude različit "različitosti radi"; tu je meni paradigmatičan Ivo Pogorelić koji sebi daje neverovatne slobode u menjanju tempa, dinamike, itd. Tu se moj pajtos Brane i ja baš razilazimo. Brane je, npr., oduševljen Pogorelićevim "originalnim pristupom", dok je meni njegovo sviranje  često samo "gimmick" (iako mu skidam kapu na neverovatnoj tehnici).