Živim u paklu od života

Arsen Dedić

Kako sam? Onako sam kakav mi je bio i prethodni život. Nikako. Okružen sam bolešću, smrću i ljudskom zlobom - kaže Arsen Dedić na početku ekskluzivnog intervjua za „Blic” pred put u bolnicu u Padovi, gde mu je pre pet godina presađena jetra. Zbog lošeg zdravstvenog stanja čuveni šansonjer je morao da odloži koncert u Beogradu zakazan za 20. mart u „Sava centru”.

- Najlakše mi je da budem na sceni. Kada se uselim u svoje pesme, odlično se osećam. Ali za jedan tako veliki koncert sa filharmonijom, kakav sam planirao u Beogradu, potrebne su bar sedmodnevne pripreme i probe. A meni zdravstveno stanje to ne dozvoljava. Imam velike probleme sa zdravljem. Eto, već pet godina živim s novom jetrom i ne znam koliko ću još dugo. Moji najbliži prijatelji koji su imali isti problem kao ja nisu više među živima. A ja, evo, živim. I radim. Rad me štiti od lenjosti i smrti - priča Dedić.
Zbog čega idete u Padovu?

- Kada su me operisali, obećao sam da ću odlaziti dva puta godišnje na kontrole. A znate li koliko sam puta bio za pet godina? Samo jednom. Ali sada zaista moram otići. Nisam dobro. Moram da živim zbog svoje unučice Lu. Evo, baš je sada dok pričamo došla iz vrtića i izvršila pravu invaziju na kuću. Zlato dedino. Nas dvoje smo lavovi u horoskopu, u dva dana smo rođeni.

Da li je unuka nasledila vaše talente?
- Jeste. Divno slika i peva. Veoma je muzikalna i ima apsolutni sluh.

Hoće li se i ona uskoro naći na sceni sa vama, Gabi i sinom Matijom, džez pijanistom?
- Učinićemo sve da ne bude u javnim vodama.

Zašto?
- Veliko je opterećenje izlagati se toliko, i s godinama postaje skoro nepodnošljivo! Što kaže moja Gabi: „Ne mogu više samo toliko frizura napraviti!” Podržaćemo Lu ako bude htela da bude slikar ili pisac, ali učinićemo sve da ne izađe na scenu. Strašno je biti stalno izložen pogledima. Znate li koliko sam se puta, gledajući se u ogledalu, pitao da li da se obrijem ili da se ubijem?!

Ali uvek rešite da se obrijete, zar ne?
- Imam 71 godinu i smatram da u ovim godinama nije pristojno više biti na sceni. Ali još uvek imam daleko više ponuda nego što ih želim (smeh). Svuda sam pevao, od Rio de Žaneira do Kazahstana. I nastup sa Šarlom Aznavurom morao sam letos da odbijem. Nemam snage više za javne nastupe. Lagodnije mi je da radim u svojoj sobi. Znate li šta upravo držim u ruci? Svoju novu knjigu: „Zidne novine ili (i)lirsko podjebavanje”. Da, da, tako se zove. To su eseji koji se odnose na aktuelnu vremensku i prostornu nevolju u kojoj uživamo. Naši narodi i narodnosti preduzeli su sve da nam bude gore. A tako će biti i dalje. O tome je knjiga. Spremam i antologiju sa sedam diskova, ukupno 91 pesmom, i tome se radujem.

Šta je s memoarima „Prvorazredni građanin drugog reda”?
- Napisana je. Čeka da umrem pa da bude objavljena. U njoj je sve napisano, po imenima. Mnogima će biti teško kad izađe knjiga. Biće to tvrdo sletanje. Ne želim da povredim porodice tih ljudi koji su mene povredili, zbog toga odlažem izdavanje.

Ko vas je povredio?
- Moja porodica i ja bili smo žrtve raznih zlih ljudi. I politički sam stradao. Od 58. godine pa do danas u svakoj deceniji imao sam političke nevolje. Nije bilo režima koji mi nije pravio probleme, uključujući i ovaj danas. Mnogi su se bavili privatnim životom moje porodice, pisali su svašta…

Mislite li na priče o vašem i sinovljevom alkoholizmu?
- O mom piću se toliko pričalo… A ja sam uvek govorio: Pijem, pa šta? Na svoj trošak pijem! Ma, ne mogu više ni da nabrojim sva zla! Pa, moja Gabi je izgubila naše prvo dete jer joj je neko javio da sam potpuno izgoreo u autu. Posle nam je i stan izgoreo. Stalno su me pratile nedaće. Operisao sam tetive na obe ruke, operisao oko, jetru… Tolike operacije… A ja sam sve to vreme radio. I opet ću, čim se vratim iz Padove.

 

ti ko da si iz pariza...nema ljepse od zelene trave i kosenja kad pocne ljeto u bude vruce...dodje ko trening koji ne mozes izbjec.  jedino nije ugodno placat racun za vodu, ali ajd...yebemu, nije to ni strasno.