U prilogu je pismeni zadatak jednog beogradskog gimnazijalca!

Zaslužuje da se pažljivo pročita do kraja...

*Napomena pošiljaoca pre nego počnete da čitate ovaj pismeni zadatak

Vladimira Ševe (pisan 12.10.1997.) - teme na pismenom su bile:

- "Koštana"

- "Svetlosti nesta, prestadoh da čitam i tuga me obli: opet živim"

Ševa je izabrao ovu drugu...

Gledam, al' oči su mi sklopljene.

Osećam miris sveže lakiranog drveta.Pomislih kako je moj mrtvački

Sanduk prilično dobar za pare koje sam dao. Da, konačno sam umro.

Slusam popa koji nariče i decu koja se deru: "Kuku! Strikooo!" Odlučih

da se malo prošetam, da vidim je l' mi baba Bosa došla na sahranu. Začudio

sam se kad sam shvatio koliko se lako krećem. Moram priznati da sam

zadovoljan.

Sahrana je prilično dobro uradjena. Mile, prvi gučevački trubač sa

svojim bleh orkestrom dobro je obavljao posao. Svinja se okretala na ražnju,

dok se moj pijani zet valjao u blatu. Baba Stana je sa dedom Milojicom

zamišljeno gledala u moj grob i uzdisala.

Počeh da vičem: "Šta kukaš stara, nije Omoljica mrtav, opet živim",

ali se setih da ne može da me čuje. Pogledah jos jednom moje sirote unučiće i

pomislih: "E deco, deco, ko je vas poznavao ni pakao mu neće teško

pasti."

Osetih u tom trenutku kako me nešto vuče na gore: "E pa dodje vreme da

se rastajemo". Putovao sam, mogu vam reći, dobrih pet sati. Na vratima

raja stajao je Sveti Petar. "Zdravo Petre, pa dodje vreme da se i mi

ispričamo".

Petar me je mrko gledao, ali konačno prozbori: "Ne piše ti se dobro,

Omoljice, puno si grešio. Bog te čeka." Priznajem, malo sam se

uplasio, jer ovo mi je, znate, bio prvi susret sa Bogom, a to nije mala stvar.

Ćutim ja, ćuti on. I tako ćutimo mi jedno pola sata i konačno se odvažih pa

rekoh:

"Dobar dan, Bože!". Opet ćutimo, a mene već počele i noge da izdaju. Znate, ne umire čovek svaki dan.

 Konacno Bog popravi kravatu, promeškolji se malo na svom oblaku i rece: "Kazi Omoljice."

Ovaj govor sam prilicno dugo spremao pa sam rešio da mu kažem sve od prve do posledje reči:

"O Boze, vladaru carstva nebeskog, Ti koji nebom hodaš, Tvorcu mog psa

Marka, sinova Mirka i Žuje, baba Bose i deda Radovana, mog kuma

Spasoja i izvinjavam se ako sam nekoga u svoj brzopletosti zaboravio da

spomenem..."

Tu stadoh i primetih da se zbunio. Zamislite - Bog tako veliki, ja

tako mali, pa se zbunio preda mnom. Medjutim, našao je nekako prave reci, pa

rece:

- Jesi li ti Omoljice pročitao "Koštanu"?

- Nisam - velim ja.

- A jesi li, Omoljice, primetio da svetlosti nesta?

- Nisam - opet ću ja zbunjeno.

- Da li te tuga obli, Omoljice?

- Ne Gospode - rekoh - a zašto?

-  Zato što je to, Omoljice, tema ovog pismenog zadatka, i bojim se da

si promašio temu.

Bog je moćan - pomislih u sebi...

**Dobio je 5!!!**

 I zaslužio!