nego, da bacimo malo na ljucke drame. Iz života, po mogućnosti...

Unapred vas molim da ne krenete odmah sa podjebavanjima - već danima se premišljam da podelim sa vama ovu priču, boljereći muku, jerbo mi je svaka konstruktivna kritika, svaka dobronamerna sugestija i te kako dobrodošla i potrebna. 

Elem, pre nekih 5 meseci se u mom životu pojavila jedna Žena .  Neeeee, nije to što mislite! Jednostavno, nova osoba ženskog pola koja je došla do mene na preporuku neke ovdašnje poznanice, a na ime toga što se i ona bavi muzikom, kao, umetnička duša (čak je i neku knjigu napisala), a uz sve to još smo i zemljaci. Sinkroniciteta radi da spomenem da je  iz Undovog mesta! Vala, samo zbog toga sam je poželeo upoznati   !

No, priča o njoj je tipična srpsko-balkansko-emigrantska tragedija. U nekoj 50.oj godini života ona se odlučuje na najveći životni (is)korak - odlazak iz BiH i useljenje u USA. Nažalost, bez papira, znači na turističku vizu koju je već prekoračila.  

Ono što njen slučaj čini posebno teškim je njen 16godišnji sin koji je doputovao sa njom. 5

Prvih 2 meseca su bili u malenom stanu kod njene sestre od strica (razvedena majka 2 mala klinca). I kao što to biva "u nas", njih dve su se pokarabasile i Žena je odlučila ("bila primorana", kako sama kaže) da napusti stan.

Tu je nastalo potucanje od nemila do nedraga. Bez love, bez papira i sa užasno oskudnim poznavanjem engleskog jezika, ona se našla na ulici. Bukvalno. A od kvalifikacija ima to da je bla nastavnica gitare i muzičkog obrazovanja uBosni.

I tu se sad priča seli u moj zabran. Prvo sam, najnormalnije, pokušao da joj nadjem neki posao - na crno, naravno. Poslao sam je kod ortaka koji drži restoran i gde ima naše muzike. Nije mu se svidela. Pozajmio sam joj "na neodredjeno" svoju ne baš bezvrednu gitaru. A onda sam joj, pre dva meseca, (smo, pošto je u sve uključena i moja Draga) pozajmio neku lovu (usput platio taxi da je dovede do moje gajbe i vrati nazad, pošto joj je lova hitno bila potrebna da plati stanarinu!), a nekih 2 nedelje nakon toga joj pripomogao "još malo".

Ugl., javlja se pre 5 dana i moli, jadnica, opet za "zajam". Ovoga puta u pitanju je osetno veća suma.  Morala je da izadje iz gajbe u kojoj je bila svega mesec dana i sada je uspela da nadje nešto u nekom jebenom Yonkersu, ali mora da plati celu rentu + deposit odmah.

E, tu smo nas dvoje povukli ručnu. Mislim, upitali smo se, dokle ovako? Nije ništa lično - u suštini nam je nje iskreno veoma, veoma žao. Majka i sin... i još se nadješ na ulici u tudjoj zemlji. Ona je čak simpa - ono, stara rokerka koja je svirala gitaru, pisala svoje pesme i sl. Ima na youtubeu neka njena stvar koju je snimila u studiju - zvuči čak dosta solidno obzirom na to kako i gde je simljena. Sve je to OK, ali ubi me u pojam, rodjaci,  ova situacija sa njom. Osećam se nekako lično odgovoran i kažem sam sebi da sam pas ako ne nastavim da joj pomažem, a sa druge strane me svako malo protrese nešto iz malog mozga i šapne mi na uho, "da li si ti normalan?"

Ako vas ne mrzi - napišite par redova o tome kako vi vidite ovu priču; šta biste vi uradili da ste 1)na njenom  2)na mom mestu?   

Samo da vam kažem da povratak u BiH za nju "ne dolazi u obzir" jer ona tamo "nema ni gde niti kome da se vrati". Kuću je založila i izdala godinu dana unapred da bi kupila avionske karte za sebe i sina (!!!) i čvrsto je odlučila da se tamo vratiti NE-ĆE.