Pevace se Lepa nasa, u sred lala i salasa!

treba li jos sta dodati?!?

Treba...
Oni smajlići što "psuju" i "jebu majku"....
I slike Kopljara i Alilovića...
...
Mislim, to je scenario za posle EP

počela 2. smjena u DPK...ovako je bilo nekad u JHA kad bi stigla martovska klasa.

drukčiji ljudi,drukčije fiziognomije,drukčiji afiniteti,drukčije navike.

Kopljar ce na EP mahati peskirom, a Alilovic ce se vratriti u formu.

Spremamo iznenadjenje, odnosno Slavko sprema iznenadjenje!

Necete znati odakle puca!

Evo natrcah na jedan zanimljiv tekstic Jovana Cirilova, dramaturga ovdasnjeg:

Pre neki dan sam u domu kulture "Grad" u suroj postindustrijskoj zoni ispod Brankovog mosta, omladini okupljenoj oko jedne njihove inicijative pričao na zadatu temu "Kultura, umetnost, jedan jezik". Kako me je bog dao, pokušavao sam i ovaj put da ne upadam u zamke opštih mesta, već da problematizujem ozbiljno pitanje.

   Pošao sam od toga da je kultura sa svim svojim civilizatorskim humanizmom zapravo oblik borbe ljudskog roda za opstanak, jer bez zabrana koje propisuju sve konfesije kao prečice ka moralnosti, ljudski rod se čuva od opšteg zverskog rasula. Rekoh da sam, razočaran, čak došao i do antropološkog pesimizma. Čovek je možda više zao nego dobar. To sam govorio tog lepog sunčanog dana, kada čak ni ovo postmostovlje nije bilo toliko ružno, jer takvo kakvo je, zaličilo mi je na Grinidž Vilidž. Mladi su još nekako bili prolećno lepi, a ja se, bez mnogo razloga poigrao mogućnošću da mislimo pesimistički. 

   Posle neuobičajenog broja pitanja u takvim okolnostima, dobio sam aplauz koji znam kad hoću da izazovem nekom nekonvencionalnom rečenicom. Sve je ponovo delovalo vedro, osunčano i optimistički. 

   Napravio sam nekoliko koraka, kad me je stigla jedna od lepih devojaka sa skupa i uplakana mi se obratila: "Zar ste toliko razočarani u ljudski rod! Šta ću ja sada da radim!" Šokiran ovom neočekivanom reakcijom mladog bića, počeo sam da je uveravam da ne misilm baš tako pesimistički. Da su to samo razmišljanja čoveka sa mnogo iskustva, i da nije sve tako crno... Gledala me je razrogačenim očima. Kao da ju je to malo ohrabrilo. Zahvalila je i  otišla brišući suze.

   Nastavio sam da hodam po proleću, ljut na sebe. Shvatio sam da se s mladim ljudima ne smem igrati. Traže oslonac, traže smisao života uprkos okolnostima, a ne efektne tlapnje. Ne smem radi nekog trenutnog efekta da tek tako, sa rukama u džepovima, izgovaram nešto što te bezazlene mlade duše može uznemiriti, zbuniti, čak i poraziti. 

   Rekao sam sebi: "Nemoj to više raditi, matori!" Valjda i neću.

Mislim da on nije u pravu...covek se ne radja kao dobar ili los, okolnosti su te koje ga formiraju na ovaj ili onaj nacin. Tako da mislim da se ne moze generalizovati ni da je "covek vise zao nego dobar". Verovatno se moze reci da je vise zlih nego dobrih ljudi, mada ni to ne mora da stoji; zavisi od ugla posmatranja. Kako bilo, tera na razmisljanje.

De nemoj opet.  Pizdiš da Marušić, Vile i kompa odgovaraju na sve, a onda ih ovako rajcaš...

Nego, Dule, šta to znači "zao čovjek", a šta "dobar čovjek"?  I ima li itko na svijetu tko spada potpuno na jednu ili drugu stranu?  Koju ulogu u toj odrednici imaju prirodni nagoni čovjeka kao bića čoporativnog, teritorijalnog, u svijetu nedovoljnih resursa za sve?

To je rasprava za cijeli semestar na filozofskom...