Sloboda štampe je kad novinari mogu i moraju da rade svoj posao kako treba i u javnom interesu; sve ostalo je estrada. Dobro: treba i estrade i zabave, ali budućnost svake slobode, pa i slobode štampe, leži u otvorenoj i kritičnoj javnosti. Slobodna štampa slobodna je tek kad je pas čuvar koji reži i ujeda. To je, podsećam, bilo jasno osnivačima građanske demokratije, koji su tvrdili da bi radije imali novine bez države, nego državu bez novina. Amerikanci su od svog Prvog amandmana napravili svetinju: sloboda govora toliko im je važna da je jemče i najodvratnijim oblicima života, svesni da je korist od slobode mnogo veća nego šteta od takvih kretena.

E, sad: šta ugrožava slobodu štampe u Srbiji toliko da postane tema ove beleške? Siromaštvo, naravno: novine se sve manje prodaju, a oglašivači prvo režu reklamne troškove. To je bolan, ali manji problem: navikli smo da budemo siromašni, ali pošteni i zakrpljeni, ali čisti. Naša lakomislena i plitka politička klasa, naravno, u tome uživa, nesvesna da tako uništava budućnost zemlje. Zašto da im neki mrzovoljni i pakosni novinari zagorčavaju život i podsećaju ih na ovo i ono? Zato sam uskratio glas za LDP; zbog onog nesrećnog predloga izmena Zakona o informisanju: dosta mi je bilo jednog Ace Vučića.

Druga, možda i najveća, opasnost jeste prodor velikih medijskih multinacionalnih korporacija. Njima je do para, da skratim priču, nije im ni do novinarstva, ni do slobode, ni do demokratije. Oni proizvode ono što je Džordž Orvel („Hiljadu devetsto osamdeset četvrta“) nazvalo „prolokljuk“: stočna hrana za proletere. Oni imaju svoje korporativne obrasce koje nameću svima podjednako, jer je tako lakše i ne treba ni pameti, ni razmišljanja. Na isti način ocenjuju se novinski urednici i novinari i kasirke i radnici u samoposlugama. Oni su samo radna snaga koja proizvodi profit. Uz korporativnu štampu idu i korporacijski menadžeri, „lutke od krvi bez trunke ideje“ (Johnny Štulić: „Kurvini sinovi“) koje se proizvode u nekoj fabrici za kloniranje humanoida. Prepoznaju se po tome što nose Armani i Pradu, najmanje dva mobilna telefona i što ne misle ništa i nikada: oni rade na elementarnom softveru „ako - onda“; ženski primerci nose i štikle. Ta „menadžerija“ (hvala, Viktore!) opasna je zato što uspešno pripitomljava mlade novinare i prosečne urednike parama i motkom. Uređivačka politika jasna je: zabavite „pučinu, stoku jednu grdnu“, ne zamerajte se vlastima, što manje loših vesti, ne ljuljati čamac, praviti profit. Ne bavite se politikom (to je kad imate stav o nečemu važnome), politikom će se baviti stranke, a strankama ćemo se baviti mi, korporativni tigrovi.

Takav pristup, ojačan parama i korporativnom disciplinom, stvara povratnu spregu: novinari i urednici podležu polako, jer je alternativa nekako neprijatna i siromašna. Tako se mediji polako kuvaju, kao ona poslovična žaba, dok se ne skuvaju sasvim. Glavni urednici prilagođavaju se, misleći valjda da je to duh vremena, pa popuju o sportu, masovnoj kulturi i „kempu“. Informativne se redakcije polako smanjuju, a izvori vesti centralizuju na par mesta, kao u Hrvatskoj; tamo neko odlučuje šta je i koliko važno, a vi prenosite i ne gurate nos. To se već polako nazire i kod RTV B92: sve manje vesti i političkih priča, naročito onih nezgodnih; sve više sporta i Lady Gage, a Brakus je otišao u menadžere, čega sam se i plašio. „Insajder“ je out; „Peščanik“ je out „Debata“ je in. Pritom je od te - inače nesrećno zamišljene - emisije napravljen još jedan plitki i površni gladijatorski cirkus; videli ste, uostalom, Kostu Čavoškog i gospa-Ljilju Bulatović. „Peščanik“ je, kao što se slutilo već neko vreme, polako izlaktan napolje; Bilju Srbljanović i mene zapalo je sasvim slučajno da zatvorimo dućan; krčma na nas. Strahujem za Dacu Vučenić i „Kažiprst“ ako se ovako nastavi. Možda Brankica Stanković, onako okružena telesnom stražom, nešto istiha radi, ali neće dugo - ako se ovako nastavi. Dobili su tamo jednu takvu na štiklama, pa sad neka vide šta će.

Šta sad? Slobodna javnost i slobodno novinarstvo u Srbiji mogu da se očuvaju i prežive, štogod političari, njihovi marketingaši, menadžerija i korporacije radili. Kao prvo, biti siromah nije tako strašno. Kao drugo, imamo internet koji je sve prisutniji, barem među onima koji nešto misle i čija se računa. „Peščanik“ će preživeti na internetu, kažu mi Cece; još samo da se i taj medij staloži i sredi. Najbitnije je, međutim, očuvati građansku hrabrost, civilnu kuražu (kako je to Krleža zvao). Pa makar pisali letke po principu „Pročitaj i daj dalje!“. Ona Krležina čuvena „kutijica olovnih slova“, jedino što imamo, opako je oružje, jače od svih njihovih korporacija, marketingaša, menadžera na štiklama i političkih stranaka.