Veče. Sedim ispred ove privremene gajbe i uživam u tišini koju ponovo otkrivam. Ah taj "Grad" - nema šanse da odmoriš uho ni na sekund... zato mi je svaki trenutak ovde, na nekih 100 km od buke doma, dragocen.

I tako, bez ikakvog povoda i razloga, došlo mi da se ispovedim. 
Što sam matoriji (a mogu ja biti i JOŠ matoriji, verovali ili ne!) sve sam više pičkoplačkast...
Sve češće uhvatim sebe kako gutam knedle zbog koječega - recimo, vidim nekog jadnog napuštenog psa, ili prosjaka, ili klinku koja još ni pubertet nije prošla a već ima troje klinaca... 

I tada se obično zarozam ko najgora čkapi i počnem da ridam! Umem ja to dobro da skrijem, ali fakat je - jal u sebi jal javno, ja se polako raspadam...! 

Čak i na najobičniju sapunicu, kao što je ova stara Oliverova:

http://www.youtube.com/watch?v=rVfogooULg0&feature=related 

Pitam vas,  seniore, dešavaju li se vama ovakvi trenuci slabosti? Da li vas štrecne nešto posred srca kad se tome najmanje nadate? I da li vam se desi da odjednom zasuzite, ničim izazvani?
Strašno, rodjaci. 
Je li to dolazi sa godinama (dobro, Percy, priznajem, sa vekovima...) ili sam možda baš ja takav po DNA defaultu - kenjkav, sentimentalan, plačipičkast?