Strogi centar nedvojbeno je sam centar grada, centar u strogome smislu.

S jezičnoga stajališta sintagmi ne nalazim mane, osobno je ne bih optužio za pleonastičnost, ali možda sam samo blaži sudac od Kauboja. :)

Što se Cibonine suze tiče – nepotrebno, besmisleno, ne sviđa mi se niti ideja niti izvedba. Ništa. 

Dakle, u žovijalnom centru Beograda su na mrtvo ime prebijena dva pedera. Na isto tako žovijalan način - pajacima, Barbie lutkama i lego kockicama. U vugla. 

Mislim da je taj pridev - "strogi" - (nesretna) posledica strogog prevoda reči "strict", koja opet, na engleskom ima nekoliko značenja. "In the strict sense of the word" - u "oštro/usko odredjenom tumačenju, ova reč znači... blablabla".

Znači, strict kao - oštro/usko označen, omedjen, definisan... nema "cile-mile", nema "gray area", nema oće-neće... E, sad, kad to prevedeš bukvalno (iliti, na "literary" način), onda dobiješ "strogo". 

Opet nekakav sinkronicitet - ali baš prošle i ove nedelje diskutujemo (studenti i ja) probleme prevodjenja (predmet: "Language and Culture"). Ima tu jedna mnogo zanimljiva teorija koja je odavno postala bitan deo lingvističke antropologije, a naći ćeš je pod nazivom, "Sapir-Whorf Hypothesis". Suština je, otprilike, da jezik kojim govorimo i na kojem razmišljamo (da!) a priori odredjuje krajnje domete shvatljivog, odn. onoga što možemo razumeti, ukapirati, etc. Znači, ako "razmišljaš" na francuskom, tvoje vidjenje sveta (pa i sebe samog) je drugačije od nekoga ko stvarnosti pristupa kroz prizmu ruskog, ili eskimskog ili kojeg god drugog jezika!!! Iliti, ako u tvom jeziku ne postoji reč za "nešto", to "nešto" ti ne možeš ni da osmisliš!!! Ovo je najjednostavnije dokazati/demonstrirati na primeru boja. Postoje društva/skupine koje recimo imaju jednu reč za plavo+zeleno. Njihova percepcija tih boja je bitno drugačija od onih kultura koje koriste posebne reči za ove dve boje. DFa ne spominjem još detaljnije odredbe... tirkiz, teget, sinje, ovo-ono. 

Znači, mi ne koristimo jezik, već jezik, na neki način, koristi/odredjuje nas i našu percepciju. 

Jedna od posledica te premise je da su jezici, na kraju, medjusobno NEprevodljivi. Možeš donekle dočarati "šta je pisac hteo da kaže", ali jedan Marquez nikada neće biti 100% preveden na engleski... ili srpski... ili hrvatski. Ili bosanski. Dobro, sad sam već krenuo da divljam. 

Ali, to bi bilo to. Koga ova priča ozbiljno zanima, neka progoogla "Sapir-Whorf".  Zanimljive su i biografije ove dvojice, pogotovo Benjamin Lee Whorfova.