Letio ekonomskom klasom, i još s dvoje Kaubojčića, svaki s jedne strane.  Tek sad malo došo k sebi, ali vidim da ipak nisam jer mi se još ne spava.  Hebiga.  A najbolje je bilo to što sam letio preko Brisela, u kojem se na aerodromu dan prije razlomio na dijelove neki teretni 747, pa pista bila zatvorena pa ovaj 777 morao na rezervnu pistu gdje nema uređaja za automatsko navođenje aviona, pa pilot mora odoka gađat.  E, njemu rekli da su oblaci na 1000m visine, a mi ispali iz oblaka na visini crkvenog tornja... preletili neki stadiončić, ko da Kantridu gledam odozgo sa ceste.  Šole samo dao gas i natrag u visine, prvo reko da će probat opet, ali ipak nije smio na kraju (al ću ga zaje.bavat kad ga opet vidim) pa odšmo mi u Amsterdam po benzin (jer navodno da je probo i promašio i drugi put, onda bi čoporativno i nemotorizirano kopulirali s ježincem morskim), pa natrag u Belgiju.  Let od čitave 23 minute (i još stigne i Rotterdam preletit, to sve nešt majušno tam gore valjda)... plus jedno 3 sata šta smo izgubili, i ošo nama let za Zagreb.  I sad ti pokupi tri kofera, jedna kolica, tri ruksaka i dvoje male djece koje sam mogo ufatit jedino lasom u tom stadiju i čekaj da ti majstor kaže da nema ništa za Zagreb taj dan više.  Ajd hvala geografiji da je Ljubljana skoro jednako blizu pa smo ipak putešestvije uspješno završili.  Jučer onda više nisam vidio ni bijelu mačku, sestru sam si nazivao imenom mog cucka u Texasu, pa onda kćerinim imenom, dok ju nisam dozvao univerzalnim vokativom "ej, ti srednja..."  I sad još da se javljam u kafanu... jesam bio ono D, ono P je uvijek bilo sumnjivo, ali za Kafenisanje nikakvo nisam bio.