jebateled...ja sam osjetljiv na ovu bosansku patetiku

Može bit da san potrošija
i ono malo suza
za navodnit dolinu
sevdaha i bluesa

Svit je tužan,
tu nikad neće bit pravde
za one koji žele
samo da žive i rade
i samo vole
i smiju se svemu ka vicu

A ja se pitem
ima li smisla pravit dicu
donosit ih na svit
di su život i sloboda ka roba,
koju će neki moćnik prodat

I ove stare melodije
bude memorije
čiste nostalgije,
i ne znan šta mi je

Stari s bafima,
stara s ogromnom trajnom
sestra i ja, cili umazan slajom
i sve je daleko i tajno
al ditetu sve je sjajno

Znan ni onda nije sve bilo bajno,
pari mi se puno lipše
i ove kapi kiše kao da šapuću:
"nikad više..."

Jer sve prolazi,
ostaje samo u nama
u srcima, u umu, i foto albumu
priča svaka slika

Da ne zaboravin nikad
nasmijana lica nekih starih prika
nekih nema više, ostale su sjene
mora bit da i s njima
nestaje i dio mene

Al vrate ga kiše,
i vitar s juga
neka stara pisma,
nostalgija i tuga

Nekad se pitan jel tribalo sve
baš tako bit, pa mislin,
tribalo je bit,
kad je proklet ovi svit

I dobri ljudi uvik
izvuku deblji kraj
zato se nadan
da postoji i pakal i raj

Neki viši sud, Božja pravda
da presudi i kazni
svakog onog gada
željnog rata i žednog krvi

Al ko je bez grijeha
nek baci kamen prvi
ironično zaista, da citira Krista
jedan od onih šta je
odgojen u obitelji ateista

U mraku, u miješanom braku
u nekoj dalekoj zemlji,
sad je samo u zraku
i baš me je tamo donila roda

Da ne mrzin i buden posten,
iskren i odan
a razliku izmedju zla i dobra
nisan naučija ni od fratra,
ni od hodže ni popa

A kad su zavladali oni
šta su pali s kruške
Božji ljudi su blagosovili puške
ovce slali u smrt,
za svoga Boga jedinoga
za ludilo svoga ideologa

I kad zavlada mržnja
razum nije lijek
i ludilo uvik promijeni tijek
povijesti, i ispiše novu krvavu stranu
u zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu

Zato letin visoko
iznad napaćenog tla
daleko iznad poimanja
dobra i zla

Visoko gore,
ka suncu u nebesa
di se gužvaju poruke sms-a
iz ovog vrimena izlazim van
i zaranjan u neki davni,
zaboravljeni san

Neki bolji dan, pun smija i vica
di su sritni ljudi i njihova dica
i gledaju u sutra, ozarena lica
puni nade, u tom svitu pravde
jednakosti, bratstva i slobode
u svit ljubavi me misli vode

I još uvik virujen
da će na ovoj planeti
jednog dana svi ljudi
moć živit sretni
razum, ljubav i znanje
izgradit će raj i znaj
neće biti ironije za kraj

Neka tvoji beli labudi kristalna jezera sanjaju,
ali ne veruj moru koje nas vreba i mam.
Prostore nevidljiva snaga sanja kojoj se
suncokreti klanjaju
vidiš li okrenuta zaboravljenim danima u
tami?

Tebe tri sveta vole tri te vatre prže. A mi
idemo ispred nade koju lutajuće pustinje
proganjaju.
Oni smo što su sve izmislili i ostali sami,
ženo od svetog mermera bela uteho kojoj se
priklanjaju.

Na zvučnim obalama gde drevno završava more
kamenim srcem slutiš: vazduh je veliko čudo.
Nek traje lepota sunca do poslednjeg sna, gore
prema vrhovima koji zagubiše nam trag. Al ludo
ne veruj tome moru koje nas vreba i i mami.
Kristalna jezera sanjaj u tami.

Ljubav poezije

Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja,
Pesmu jednu u snu sto sam svu noc slusao:
Da je cujem uzalud sam danas kusao,
Kao da je pesma bila sreca moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.

U snu svome nisam znao za budjenja moc,
I da zemlji treba sunca, jutra i zore;
Da u danu gube zvezde bele odore;
Bledi mesec da se krece u umrlu noc.
U snu svome nisam znao za budjenja moc.

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san,
I u njemu oci neke, nebo necije,
Neko lice, ne znam kakvo, mozda decije,
Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.

Ne secam se niceg vise, ni ociju tih:
Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il' te oci da su moja dusa van mene,
Ni arije, ni sveg drugog, sto ja nocas snih;
Ne secam se niceg vise, ni ociju tih.

Ali slutim, a slutiti jos znam.
Ja sad slutim za te oci, da su bas one,
Sto me cudno po zivotu vode i gone:
U snu dodju, da me vide, sta li radim sam.
Ali slutim, a slutiti jos jedino znam.

Da me vide dodju oci, i ja vidim tad
I te oci, i tu ljubav, i taj put srece;
Njene oci, njeno lice, njeno prolece
U snu vidim, ali ne znam, sto ne vidim sad.
Da me vide, dodju oci, i ja vidim tad.

Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
I njen pogled sto me gleda kao iz cveca,
Sto me gleda, sto mi kaze, da me oseca,
Sto mi brizno pruza odmor i neznosti svet,
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom zivi ili pociva;
Ne znam zasto nju i san mi java pokriva;
Mozda spava, i grob tuzno neguje joj stas.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.

Mozda spava sa ocima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan zivota,
I s njom spava, nevidjena, njena lepota;
Mozda zivi i doci ce posle ovog sna.
Mozda spava sa ocima izvan svakog zla.

Vladislav Petkovic - DIS 
 

TEK SADA - Izet Sarajlić