Nikita, mislim da se to pitanje (zasad) ovde ne postavlja. Radi se o tome da li sam covek/zena ima pravo da prekine svoje muke i da se - konacno smiri (ili sto bi vernici rekli "upokoji"). Znaci, u najgorem slucaju, "assisted suicide" sto bi ovde rekli.

Predlozio bih jedan mali "mental leap" (mentalni skok) ovde, cisto da prosirimo horizonte ove diskusije. Naime, svi mi ovde (i cela Zapadna/Bliskoistocna civilizacija - Hriscanstvo, Jevrejstvo, Islam...) a priori polazimo od toga da je (ljudski) zivot neka posebna vrednost, nesto uzviseno, najsvetije na planeti i otuda onda sve te teske dileme. Sasvim logican sled.

ALI, postoje i alternativne - da nekazem potpuno suprotne - ideje i shvatanja, pa tako recimo u Theravada Budizmu se zivot shvata kao rezultat neznanja i slepoce pred"stvarnoscu" (koja je, da uprostim, "nepostojeca", iliti "lazna"). Stoga je kod njih najveci cilj u zivotu da se "ponistis", da "utrnes" i da u sebi ugasis tu suludu, iz neznanja rodjenu, zelju za zivotom i da se vise nikada ne reinkarniras!!! (mozda je najbolji dokaz da je zivot zaista nekakva prevara to sto se uvek i svuda zavrsava svojom negacijom - smrcu. To ti je jedino izvesno kada se rodis!).

Da ne bude nesporazuma, Mahajana (dakle, ne Teravada) Budizam, u koji spada i tibetanska varijanta, je sasvim drugaciji! Ali to je vec koktel kojekakvih drugih uticaja - od Hinduizma do Hriscanstva, cak. Znaci, druga prica, potpuno.

Bilo je i u evropskoj duhovnoj tradiciji pisaca i filozofa koji su zastupali dosta slican stav. Tu pre svega mislim na Schoppenhauera i Nietzchea (koje svakako treba dobro procitati pa tek onda nastaviti ovu diskusiju!)

Na kraju, ja licno ne bih voleo da nemam tu opciju zvana "eutanazija". Agnostik sam, ali cu reci, ne daj Boze da pod stare dane padnem u postelju i da se godinu dana raspadam u najgorim mukama od metastazirajuceg kancera. Zasto? Cemu to?

Kauboj, pa ti si neki genije? Svaka cast na visprenom odgovoru, majke mi!