Nikšićanin koji je slavu i novac stekao igrajući za Budućnost, Crvenu zvezdu i turski Sarijer u ispovesti za Kurir kaže da je zbog svega što mu se dogodilo razmišljao o samoubistvu, ali da je odustao od te ideje zato što nije kukavica.

- Bio sam na slavi (Sveti Nikola) kod mojih izuzetno dobrih prijatelja u Podgorici. Okupili smo se na ručku, a ja sam mimo moje uobičajene prakse već posle ručka popio nekoliko "loza". To je i poslednje čega se sećam, s obzirom na to da mi je prva sledeća slika pred očima bila kako ležim u bolnici. Kasnije su mi ispričali da sam "mercedesom" prošao kroz dve zaštitne ograde i da je pravo čudo što sam uopšte živ - počinje Vorotović, a zatim dodaje:

- Pokidao sam gotovo sve nerve u levoj ruci i imao nekoliko lomova leve noge. Trebalo je da se oporavim za dva-tri meseca, ali sam greškom lekara na Banjici dobio infekciju zbog koje sam osam meseci ostao u gipsu, a zatim imao čak 13 operacija. Od tada trpim nepodnošljive bolove, praktično ne spavam i čeznem za danom da bolovi prestanu. Lekari su hteli da mi amputiraju i ruku i nogu, ali nisam pristao. Jedini spas za mene je operacija u Minhenu ili u Švedskoj, a za to mi je potrebno najmanje 50.000 evra. Ljudi mi kažu da će se nekako skupiti pare, ali ja iskreno ne verujem - kaže Vorotović.

		Žiro-računi za pomoć Svi ljudi dobre volje ukoliko su u mogućnosti mogu finansijski da pomognu odlazak Zorana Vorotovića na operaciju uplatom na poseban račun u Komercijalnoj banci: račun banke: 908-20561-70 devizni račun: 542700-G4-1226455180 tekući račun: 205-1001527663075-74

Zoran Vorotović dnevno popije oko 30 tableta protiv bolova ("trodona", "brufena", "dijazepana"..), a samo za "goli život" potrebno mu je najmanje 1.000 evra mesečno.

- Sve što sam u životu stekao potrošio sam u poslednje četiri godine. Istina, nisam imao mnogo pošto sam uvek bio poznat kao galantan i kao čovek koji voli provod. Imao sam lokale po Beogradu, istina, nisam ih kupovao nego iznajmljivao, a čak sedam godina stanovao sam u apartmanu hotela "Metropol". Sada više nemam ništa, čak sam prodao stan u Podgorici i sa drugom ženom sa kojom nisam venčan živim kao podstanar. Kirija je 200 evra, režije još 100, tablete, hrana, pa vidite kako mi je - iskren je Vorotović.

Mnogobrojni prijatelji su ga zaboravili, pa čak i mlađi brat koji je zahvaljujući njemu stekao zavidan kapital u Beogradu (stan, lokal).

- Uz mene su samo otac, majka, sestra, stariji brat, nekoliko drugara, a nije me zaboravila ni bivša supruga koja sa našim sinom Vladanom živi u Podgorici. Sin mi je uteha i najveći motiv da se borim. Naravno, ne bih da ne spomenem Deju Savićevića koji mi je platio jednu operaciju i još dva puta mi je iz džepa dao pare. Savez mi je platio jednu operaciju 150.000 dinara, ali mislim da bi mogli još da mi pomognu. Neposredno posle nesreće uz mene je stalno bio pokojni Bata Bulatović (on me je zvao Votorović zbog lapsusa pokojnog TV komentatora iz Zagreba Vladimira Anzulovića). Nedavno sam se čuo sa novim predsednikom FSSCG Tomislavom Karadžićem koji mi je obećao pomoć. Stari smo prijatelji, dugo se znamo, pošto sam vojsku služio u Subotici. Teško mi je, boli me non-stop. Najteže mi je dok sam sam u kući, pošto žena radi. Kada mi neko dođe u posetu lakše podnosim bol, ali nažalost sve je manje onih koji me se sete - završava Vorotović.

		Sestra tražila cigare da bi dala lekove Zoran Vorotović ne krije ogorčenje prema većini lekara i medicinskog osoblja sa "šestog odeljenja" i navodi da mu najteže palo to što je jednoj sestri čije ime ne želi da spominje plaćao, da bi mu dala lekove protiv bolova. - Eh, da je bar tražila neke pare. Ucenjivala me da joj kupim cigarete ili tako nešto. Tužno i jadno, ali morao sam - ističe Vorotović.