Sve se ovo vrlo lako riješi. Ako želiš organizirat bilo kakvu javnu manifestaciju fino nek se da na referendum građanima toga grada da li žele to ili ne. Ne možeš okupirat užu gradsku jezgru i parat zviždaljkama ljudima uši u subotu popodne pa da si sto puta peder, katolik, maturant, narkoman, štrajkaš ili navijač Barcelone. Ne zanima me šta si i ako većina tog grada odluči da ne želi tvoje kerefeke na ulici, nemaš se šta nametat. Svi se nešto hvataju demokracije i da svi imaju pravo glasa, a zaboravljaju da u demokraciji ipak većina odlučuje.

Sad bi neko reka da bi referendumi koštali puno. Je, koštali bi, al manje nego šta košta pusto osiguranje, popravak štete i narušavanje slike o gradu u svijetu. Ispada da u Splitu homoseksualci jadni ne mogu živit od straha iza svakog kantuna radi toga šta ne želimo paradu, a istina je da 99% ljudi jednostavno boli neka stvar jesi li homoseksualac ili nisi glavno da mu ne kvocaš po glavi o tome. Nisan te ni pita šta si, nemoj mi ni govorit. Ne zanima me. Poznam neke osobe koji vole isti spol i niti jedna od njih ne podržava paradu. Zašto? Pa zato jer ovih 100 drkaroša u povorci ne predstavljaju njih nego predstavljaju sebe i svoje uživanje u bivanju u centru pozornosti. Da je to neka normalna manifestacija bilo bi ih više od 100 od kojih je 80 uvezeno iz Zagreba, Novog Sada i Beograda.