Schintor je napisao/la:
srbi nisu htjeli
nikakva odcjeopljenja i nisu htjeli islamsku drzavu a kada su poceli
drugi da se odvajaju bili su na vlasti neki ljudi koji su mislili da
mogu napravit "veliku srbiju" to jest svi srbi da zive u jednoj drzavi
kako je to bilo i do tada ....ali sigurno je jedno da to nije bio uzrok
rata ...ideologija o velikoj srbiji je nastala nakon sto je rat poceo
...a on je poceo mnogo prije 90te !
Vidi cijeli citat
evo jedan dijametralno suprotan stav tvome o postanku i provedbi ideje Velike Srbije koji se meni cini potpuno jasan i tocan:
...kao što se lako zapaža, okosnicu te
teorije čini tvrdnja da je u bivšoj Jugoslaviji, to će reći i u BIH, vođen - građanski
rat. Teza ne samo da je dominirala (i dominira) na naučnim skupovima,
seminarima i skupštinskim govornicama, nego je imala (i ima) i duboku rezonancu
u "širokim narodnim masama". Ali, teza je suštinski - netačna!
Podsetićemo se, aktuelni Ustav
Republike Srbije donet je 28. septembra 1990. godine, dakle u vreme kada
je Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija, iako prilično narušenog
zdravlja, još uvek bila i te kako živa. I upravo tim Ustavom ondašnja
intelektualna i politička elita Srbije sa Slobodanom Miloševićem na čelu
izvršila je žestok udar na SFRJ, razbivši u paramparčad koncepciju opštenarodne
odbrane i društvene samozaštite, jedan od potpornih stubova tadašnje zajedničke
države. Izuzimajući se tim Ustavom iz pravnog sistema
SFRJ, Srbija je postala nezavisna država, što će reći - mnogo pre nego što su
se anatemisani slovenački i hrvatski separatisti osmelili na takav korak!
Prema tome, ratovi koje je vodila Srbija protiv država nastalih na prostoru
bivše Jugoslavije - međudržavni su, a ne građanski ratovi! (U rečenim ocenama
oslanjamo se na stručnu analizu koja se odnosi na izuzimanje Srbije iz pravnog
sistema SFRJ koju je u splitskom Feralu napisao ugledni beogradski advokat Srđa
Popović, maja prošle godine.)
Uostalom, citiraćemo samo neke stavove iz
najkarakterističnijih članova Ustava. Na primer, u članu 72. piše i ovo:
"Republika Srbija uređuje i obezbeđuje: suverenost, nezavisnost i
teritorijalnu celokupnost Republike Srbije i njen međunarodni položaj i odnose
sa drugim državama i međunarodnim organizacijama", kao i "odbranu i
bezbednost". U članu 73. stoji da Narodna Skupština Srbije, između ostalog,
"odlučuje o ratu i miru"; a u članu 83. zapisano je da predsednik
Republike "rukovodi oružanim snagama u miru i ratu i narodnim otporom u
ratu; naređuje opštu i delimičnu mobilizaciju; organizuje pripreme za odbranu u
skladu sa zakonom", a kada se Narodna skupština ne može sastati,
"utvrđuje postojanje neposredne ratne opasnosti ili proglašava ratno
stanje".
"Shodno tome", pisao je Srđa Popović,
"članom 135. stav 2. Ustava Srbija se sama izuzima iz pravnog sistema
SFRJ, za nju od tada zakoni SFRJ više ne važe. Tom odredbom se predviđa pravo
Srbije da ‘poštuje’ savezne zakone jedino onda ‘kada joj je to u
interesu’"! Ali, tim istim članom 135. (i nadalje citiramo g. Popovića)
"Srbija proklamuje da će, uprkos svoje nezavisnosti, nastaviti da
ostvaruje svoja ‘prava u federaciji, u skladu sa saveznim ustavom’"!
Dakle, to je onaj famozni dupli kolosek, "ingeniozna tvorevina"
Slobodana Miloševića i njegovih pravnih i ostalih eksperata: Srbija je
nezavisna država, ali ona, između drugog, "zadržava ‘pravo’ da u
predsedništvo druge države (SFRJ) šalje svoje predstavnike" koji će čak
biti u ulozi "vrhovnog komandanta" "armije te druge
države"! (Starije generacije građana lako će dozvati u sećanje burleske
što ih je u ondašnjoj Vrhovnoj komandi, kao u kakvom Grand Guignol kazalištu, režirao
srpski vođa držeći "na vezi" Borisava Jovića, dvojicu Kostića i pok.
Sejdu Bajramovića!)
Kako je to bilo moguće? Pa, nije ni politički, ni
intelektualni, ni tzv. običan svet iz ostalih republika bio malouman pa da nije
video tu Miloševićevu opasnu igru. Međutim, na opštu nesreću, taj je svet
pristajao na nju jer se bojao "velike batine" zvane Jugoslovenska
narodna armija, i jer je živeo u nadi da ta "batina", svemu uprkos,
neće biti (zlo)upotrebljena! Kakve li teške zablude! Dakle, generali su se hitro
svrstali uz Miloševića (ni reč mu ne prigovorivši što je razorio i koncepciju
odbrane, i jedinstveno jugoslovensko ratište, konačno, i federaciju, ali su,
primera zarad, do neba vrištali na Slovence kada su oni odlučili da samo u miru
rukovode svojom terotorijalnom odbranom, a da se u slučaju rata vraćaju pod
zapovedništvo Vrhovne komande).
To zašto su se generali onako lako i olako stavili
Miloševiću na uslugu - posebna je priča. Tek, Srbija nije imala potrebu da
formira vlastite oružane snage jer je upravo federalna Armija, pod znamenjem
umiruće Jugoslavije, (zlo)upotrebila svoj ogromni arsenal u borbi za
"ostvarenje srpskog nacionalnog interesa" (Veljko Kadijević:
"Moje viđenje raspada"). A u interpretaciji Miloševićevog negdašnjeg
političkog saborca, danas njegovog sheveningenskog kamarada i najavljenog mu
svedoka pred Tribunalom, Vojislava Šešelja, koncem 1991. godine, to izgleda
ovako: "Da formiramo srpsku vojsku, ona ne bi
mogla da se bori van granica današnje Srbije, ili bi Srbija bila proglašena za
agresora. Tada bi se čitav svet okrenuo protiv nje, intervenisale bi Ujedinjene
nacije, i mi bismo ovaj rat izgubili. Nama je, dakle, potrebna Jugoslovenska
armija."
Naročito u srpskom nacionalnom korpusu široko
rasprostranjena laž ondašnje generalske elite i njihovog već tada de facto
vrhovnog komandanta Slobodana Miloševića - da se Armija bori za očuvanje
Jugoslavije - pospešila je dve druge voždove obmane: prvu, da Srbija nije u
ratu; drugu, da su se prekodrinski Srbi našli pred istrebljenjem kao i 1941.
godine! Podržan snažnom vojnom i civilnom mašinerijom iz Beograda, time je bio
definitivno pokrenut ogroman patriotski i "patriotski" potencijal (u
kojem se našao gotovo sav ondašnji društveni talog Srbije i Crne Gore kojem su
pripadali i "Škorpioni") koji je - što samostalno, što stavljajući se
pod komandu Armije - u širokom frontu nahrupio "u pomoć braći preko
Drine"!
Budući da su Miloševićevi pukovnici i generali, opet
najvećma na prevaru, razoružali teritorijalnu odbranu Bosne i Hercegovine (Hrvatske
i Kosova), a da, s druge strane, Srbi nisu znali šta će sa silnom borbenom
tehnikom, čime se docnije posebno hvalisao general Kadijević ("Moje
viđenje raspada") - general Ratko Mladić i ostale vojskovođe mogle su,
"u odbrani srpstva vaskolikog", da do mile volje razigravaju
"urođenu srpsku vojničku genijalnost"! U isti mah, stekli su se svi
drugi uslovi da se Bosna pretvori u monstruoznu laboratoriju zločina. Ako bi se
u taj kontekst ubacila priča koja se ponovo vrti na zamajcu beogradske čaršije -
o tome kako Alija ne samo da je isprovocirao prvi hitac u "srpskog svata
na Baščaršiji" nego da je nametnuo rat kao rešenje krize - delovala bi
zaista infantilno! Jer, sve da je Izetbegović i zagovarao rat - nije imao čim
da ga vodi!
Tačno je da su činjeni grozni zločini i nad Srbima, ali
taj križ, polumesec ili šta već, treba da nose oni nacionalni korpusi u čije je
ime zločin počinjen. To je jedno, a drugo, Beograd je bio epicentar zla.
Predsednik Srbije Boris Tadić ide u Srebrenicu na poklonjenje žrtvama, i to je
u redu makar i njegova misija nosila obeležje tzv. simetrije zločina. Ali, sve
dok se u Srbiji ne steknu uslovi da neki političar od moralnog i intelektualnog
formata hrabro stane pred lice nacije i pošteno izvede bilans Miloševićevih
ratova - nema nacionalne katarze, a Srebrenica će i u buduće biti samo
nevoljno, dakle neuverljivo kajanje.