Mislim da svaki pošten Srbin (u koje i sebe - sasvim subjektivno, priznajem - ubrajam) mora da oseća gomilu teških emocija pri samom spominjanju Vukovara. To razaranje, to bezumno granatiranje sa distance (što je najlakše, jer nikada ne vidiš lica ljudi čije živote si upravo satrao), to pijano divljanje nakon "oslobodjenja"... krajnje je vreme za nekakav, ma koliko mali (u početku), pokajnički čin. Možda, odati počast - za početak svim nevino stradalim Vukovarčanima? Svima onima koji su živote izgubili u nekakvom podrumu, ili na ulici, dok su trčali po vodu... 
Pa, onda, polako, krenuti dalje... I priznati ko je bio napadač, a ko se branio. Ko je opkoljavao, a ko je držao grad...
Znam da će mnogi Srbi graknuti na ovo sa uveliko poznatom floskulom, "A šta su oni nama radili?!" Neću uopšte da ulazim u tu priču.. Ovde i sada, govorim samo o Vukovaru. Ta ratna epizoda zauvek ostaje jedna velika ljaga na sve one koji su na tom ratištu komandovali jedinicama JNA i svim ostalim para-vojnim grupacijama, od Arkanovih "Tigrova" do Šešeljevih četnika. Kolektivno su sa-učestvovali u teškom masovnom zločinu. Rokali su besomučno po gradu, bez plana, bez ikakvog mozga, sve do poslednjeg trenutka, odn., do predaje Mileta Jastreba. 

Ne može me niko uveriti da je moralo tako da bude. 

Nažalost, bilo je to vreme divljih zveri.  

Bravo Profa...fenomenalan post...kapa doli!!