E moj Unde, da te cuje Tito kako velis da nije isto...odprdio bi u corki odmah 5 godina..

Evo jedan zanimljiv clanak iz beogradske Politike...pa kome se da citati nek cita...

Antifašizam u raznim verzijama

Zašto na evropskim svečanostima povodom 60 godina pobede nad fašizmom i na obeležavanju iskrcavanja u Normandiji nije bilo naših vojnih veterana

Povodom polemike oko rehabilitacije i obnove sudskog postupka generalu Draži Mihailoviću pojedini istoričari procenjuju da je reč o nastavku procesa prerade prošlosti u haotičnoj idejnoj tranziciji u Srbiji u kojoj antifašistička kultura sećanja dominira našim društvom.

Tako, Todor Kuljić, profesor Filozofskog fakulteta, konstatuje da se u Srbiji antiantifašizam iskazuje u raznim verzijama: „patriotski” intelektualci svrstavaju Milana Nedića u sto najznačajnijih Srba, četnici se u udžbenicima proglašavaju antifašistima i u parlamentu stiču boračka prava, 20. oktobar 1944. tretira se kao okupacija a ne kao oslobođenje, brišu se antifašističke odrednice iz naziva ulica. Navođenjem proizvoljnih brojeva žrtava komunističkog nasilja nova istorija socijalizma piše se džepnim računarom. Već time je nova kultura sećanja otvorila vrata za rehabilitovanje raznih kvislinga, kaže ovaj sociolog.

On ističe da antiantifašizam relativizuje zločine fašista, rehabilituje kvislinge i iznova vrednuje žrtve i dželate. Ipak, treba dati pravo i onima koji upozoravaju da se kritika antifašizma javlja i kao reakcija na previše ideologizovanu funkciju antifašizma u socijalizmu i na beline socijalističke istoriografije.

„U komunističkoj kulturi sećanja na fašizam i ratni period između 1941. i 1945. vešto su sažeta u naraciju o sedam ofanziva. Ovu dekretiranu sliku istorije naglo je krajem 20. veka zamenila još izrazitija isključivost: negiranje antifašizma, pri čemu se i ono što je bilo racionalno, progresivno, evropsko, prosvetiteljsko odbacuje kao totalitarno. Skoro da više nije neobično to što izmenjenoj kulturi sećanja osnovni ton daju dojučerašnji komunisti, a novi antiantifašisti”, kaže Kuljić.

„Od pre neku godinu u službenim srpskim kalendarima praznika nema Dana pobede nad fašizmom niti Dana ustanka, za razliku, recimo, od Crne Gore gde svi ti praznici i dalje postoje. Na evropske svečanosti povodom 60 godina pobede nad fašizmom, a nešto pre toga i na obeležavanje savezničkog iskrcavanja u Normandiji, naša vlada nije zvanično poslala delegaciju veterana, a oni koji su otišli uradili su to kako su znali i umeli. Povodom Dana pobede, Rusija je prošle godine odlikovala srpske borce, a to nije učinila njihova država. Održana je samo svečana akademija na kojoj je pokušano da se nekako pomire četnici i partizani”, komentariše Kuljić.

Istini za volju, svuda se antifašizam nacionalizuje, relativizuje, dekomunizuje i decentralizuje. Makedonci i Albanci čiste antifašizam od komunista, prosrpski deo Crne Gore je za pomirenje partizana i četnika, Srbija i Hrvatska su legalizovale nekomunistički četnički i domobranski antifašizam. Antifašizam se neretko priprosto nacionalizuje – tako se komunistima pripisuje da su nacionalni izdajnici, a za ravnogorce tvrdi da su branili zapadnu demokratiju u Jugoslaviji.

Čak i Albanci u svom prilagođavanju Evropskoj uniji dekomunizuju antifašizam. Na sličan način je Srbima u BiH danas potreban iskonstruisani četnički antifašizam u istorijskom utemeljenju entitetskog suvereniteta. Iz istih razloga Hrvati katolicizuju Blajburg kao „križni put iz čijih žrtava se napaja nova Hrvatska”. Prihvatanjem antifašizma kao opšteg „civilizacijskog opredeljenja” i njegovim povezivanjem s domovinskim ratom na poseban način se zamagljuje njegova antišovinistička komponenta. Najmanje bi iz pomenutog trebalo zaključiti o konačnom trijumfu potisnute istinite prošlosti. Na delu je zapravo više trivijalno i providno saobražavanje antifašizma današnjici i budućnosti nacionalne države, smatra Kuljić.

U hrvatskoj geografiji sećanja ignorisan je Jasenovac, a Blajburg ustoličen kao glavno službeno žrtveno mesto hrvatske države. Nakon 2001. primećuje se taktičko pomeranje i nešto drugačije instrumentalizovanje antifašizma. Pod pritiskom ubrzane potrebe za saobražavanjem sa Evropom, novi slogan hrvatske države je: „Antifašizam da, komunizam ne”. Ove reči izgovorio je Sanader u Jasenovcu marta 2004, a Mesić je još izričitije naglasio antifašizam kao temelj hrvatske državnosti. Antifašizam je nacionalizovan i očišćen od Srba i levice. Verovatno nije neobično što se u tom sklopu Pavelićevim kćerkama 2006. vraćaju stanovi.

Postoje i mišljenja da je Drugi svetski rat još događaj koji pripada takozvanom vrućem sećanju i da će se, tek kada sećanje postane hladno, moći dospeti do nekakve saglasnosti u pogledu toga šta se odista dešavalo, ističe ovaj sociolog.

Službeno priznanje četničkog antifašizma u Srbiji početkom 21. veka iziskivala je nova vizija nacionalne srpske države, kao što je desetak godina ranije ista potreba u Sloveniji i u Hrvatskoj zahtevala nacionalni domobranski antifašizam i nove spomenike umesto nadnacionalnih partizanskih obeležja. Svuda su potrebe vladajućih elita filter koji propušta samo korisnu prošlost. Odavno je uočeno da onaj ko raspolaže monopolom na tumačenje prošlosti kontroliše i sadašnjicu i nameće viziju budućnosti, zaključuje Todor Kuljić.