boranija je napisao/la:

undying je napisao/la:

 Daj Boranija reci sta je pisac htio da kaze u dve recenice- daj smisao

Vidi cijeli citat

Sta se tebi ne da citati? Ako hoces nesto da saznas moras nesto i da procitas...kako da operisem pacijenta u dve recenice?!? Za to mi je potrebna tona papira.

Prijatelju to je glupost! Ja bi o Staljinovom NE mogao da pisem 200 stranice ali lakse je reci u jednoj recenici- Jedan od najvecih poteza Hladnog rata! - e tako i ti aj..

Brozova hajka na Branka (8)

"Jeste li čuli šta se govori o Branku Ćopiću? Gotovo je s njim...! Takva i slična pitanja o popularnom piscu slušao je Dimitrije Bajalica na terenu, obilazeći Bosansku Krajinu pedesetih godina, gdje je, po zadatku vlasti, boravio da ispravlja katastrofalne greške kolektivizacije sela. U Bosanskoj Dubici, Krupi i drugim mjestima "raskrinkavali" su Branka. Kulturno-zabavni program sleta pionira u Jajcu morao je biti izmijenjen izbacivanjem Branković pjesama i priča

Posle Mošinog (Moše Pijade) članka u "Borbi": "Šta hoće Branko Ćopić?" (pod naslovom "Junaštvo Branka Ćopića") i govora druga Tita u Zagrebu, Branko je doživeo potpunu izolaciju. Manje zbog straha koji se u to vreme uvukao u njegov život, mnogo više zbog velikih tereta koje smo svi mi nosili u sebi iz vremena kroz koje je prolazila Komunistička partija i onoga neljudskoga, nehumanoga u odnosima među drugovima i duha Kominterne i Staljina.

U celoj zemlji, a posebno u Bosni, razvila se tada - tih pedesetih godina - neviđena kampanja protiv Branka. U tome vremenu bavio sam se pitanjima zadrugarstva i agrarne politike, obilazeći teren da bih ispravio jednu od najvećih grešaka naše posleratne politike koja se pretvarala u kolektivizaciju seljaka i socijalistički preobražaj sela.

Taj posao odveo me je u Bos. Dubicu središte sreza u kome je bila sprovedena totalna kolektivizacija. Stigao sam u rane jutarnje sate i svratio u kafanu koja je bila otvorena radi dočeka ranih putnika sa voza. Sedeo sam za jednim stolom, a za susednim stolom trojica meni nepoznatih drugova. I oni su doputovali iz Sarajeva tog ranog jutra po nekim poslovima Kontrolne komisije, kako sam razabrao iz njihovog razgovora.

"Sigurno će u bajbokanu"

U običan jutarnji razgovor jedan od njih iznenada ubaci "Jeste li videli šta se govori o Branku Ćopiću... Gotovo je s njim... Pao je u nemilost... Sigurno će otići u bajbokanu". Umešao sam se, branio sam Branka. Bio sam im nepoznat. Pustili su me da govorim. Ne znam da li sam ih uverio u to da Branku ne može biti ništa. Slušali su, ali ja sam bio uveren da su ostali bez komentara, jer nisu znali šta sve može da se izleže iz svega toga. Bila su takva vremena.

Na tom svom putu stigao sam i u Bos. Krupu. Prve večeri sedeo sam u društvu sa pet najodgovornijih drugova sreza. Među njima je bila Brankova rođaka, Nevenka Novaković, poznati društveno-politički radnik. Razgovor smo vodili i o Branku. Jedan od drugoga, koji je bio i član Sreskog komiteta (Partije), reče da se baš sada vratio iz Hašana. Išao je, veli, tamo da raskrinka Branka.

Bio sam zaprepašćen pa ih upitah zašto u njegovom selu i Podgrmeču idu na raskrinkavanje Branka, dodajući da Partija može samo time da izgubi, da im seljaci neće verovati, da su oni njegovi i Branko njihov. Govorio sam i još dosta sličnog i bez mnogo kontrolisanja samoga sebe.

Nevenka me gleda zaprepašćeno, pa će:

"Baja, jesi li ti pametan, zar ti ne znaš kakve smo mi dobili direktive?"

I drugi drugovi su govorili u tome smislu. Mogao sam da im kažem i to sam i rekao da su oni dužni da kao partijsko rukovodstvo sreza kažu kakvo je stanje na terenu i da prema tome preduzimaju svoju političku akciju, oni i još dosta drugova. Video sam da su se slagali sa mnom, ali su morali da sprovode direktivu. Takav je demokratski centralizam vladao u to vreme u našoj partiji.

Tih dana stigao sam i u Sarajevo. Drugarica Mica Vrhovac, prvoborac i moj ratni drug, a supruga prvoborca i moga školskog druga Milana, bila je predsednik Društva za brigu i vaspitanje dece BiH. Za to leto pripremala je, mislim na jajačkom jezeru Slet pionira iz cele zemlje. U zabavno-kulturnom programu bile su predviđene i brojne tačke (pesme, priče i drugo) iz književnih dela Branka Ćopića.

Kako sam svaki put kad bih dolazio u Sarajevo svraćao kod ove drage porodice, to sam učinio i ovoga puta. Razgovor se poveo i o ovome Sletu i nevolji koja ju je zadesila. Jadala se da je morala da iz Programa izostavi sve što je bilo Brankovo, pa sada ne zna kako da ga popuni.

Razgovor sam pretvorio u grdnju i nazvao to veoma nerazumnim. Svašta sam joj rekao, ali se sve svodilo na to da Branku niko ne može oduzeti ono što je stvarao kao ni nama revolucionarima ono što smo dali revoluciji. Moramo verovati i prihvatiti to da ćemo svi mi otići sa ovoga sveta, a da će Branko ostati da živi sa svojim delima, da ćemo se stideti ovoga vremena i ovakvih poslova. Moja draga drugarica Mica rekla mi je isto ono što i drugarica Nevenka u Bos. Krupi: "Direktive."

"Zatureni" orden

Da kažem još nešto u vezi sa Brankom. Svi nosioci Partizanske spomenice 1941. godine dobijali su po nekom nepisanom pravilu zajedno sa Spomenicom, i tri osnovna odlikovanja: Orden za hrabrost, Orden bratstva i jedinstva i Orden zasluge za narod. Dockan sam saznao da Branko nije dobio Orden za hrabrost. Znao sam da mu je mnogo stalo do toga odlikovanja. Poveo sam o tome razgovor sa drugom Đurom Pucarom Starim. Obrazlagao mi je da je Branko sam za sebe često govorio da je on kukavica, pa borci ne bi razumeli, da se njemu, koji je za sebe govorio da je kukavica, dodeli Orden za hrabrost.

Nije mnogo pomoglo moje obrazlaganje da je Branko hrabrio hiljade drugih, da je doprineo više usvajanju parole Smrt fašizmu - Sloboda narodu nego svi partijski i politički rukovodioci zajedno na teritoriji Bos. Krajine. Sve to nije bilo dovoljno da se Branku dodeli Orden za hrabrost.

Obraćanje Savezu boraca

Krenuo sam u borbu za taj Brankov orden preko Saveza boraca. U dva-tri navrata razgovarao sam o tome sa Kostom Nađom, koji je u to vreme bio predsednik Saveznog odbora boraca NOR. Dobijao sam isti odgovor kao i od Starog. U isto vreme sam se obraćao redom četvorici predsednika boraca beogradske boračke organizacije.

Poslednji je bio Radenko Bročić. Sa njim sam se dogovorio da boračka sekcija Šeste krajiške brigade pokrene to pitanje, pa da će on to proslediti bosanskohercegovačkoj boračkoj organizaciji, da ona o tome donese odluku, jer se Branko sve vreme NOR-a borio na teritoriji Bos. Krajine. Dogovorili smo se da se nađe način i izgovor da se Brankov Orden za hrabrost zaturio i da je sada pronađen.

Svojim odlaskom na put nepovrata Branko nas je preduhitrio. Tako je Branko Ćopić, jedan od retkih nosilaca Partizanske spomenice 1941. godine, koji je sa ustanicima krenuo onih julskih dana 1941. godine i neprekidno ostao sa njima, pozivao ih na hrabrost i junaštvo, svojom pisanom i govornom reči stvarao od boraca i hrabre ratnike, sam ostao bez Ordena za hrabrost - rekao je Dimitrije Bajalica.

Brozova hajka na Branka (9)

Ranije je pozivan u mnoge škole da čita i priča djeci. A od kad je počeo "belaj" s njim, Ćopiću su stizali telegrami i pisma da odloži dolazak, kreče se škole. Otkud baš u vrijeme koje nije pogodno, da se kreče one škole u koje treba da ide, pitajući se i ublažavajući šeretski svoju muku iz vremena izolacija i zabrana u javnosti. Mislio sam, veli, da će me pohvaliti za ovu moju rabotu, ali je na mene otvorena vatra iz svih mogućih kalibara

Bilo je ljudi koji su imali smjelosti da misle svojom glavom, uvjeravajući druge da Ćopićevi "grijesi" nisu takvi i toliki kao što se prikazuju, i od rukovodstava na terenu zahtijeva da se sprovode direktive po liniji partijske osude pisca. Dimitrije Bajalica je jedan od takvih koji je upozoravao drugove da ne ubjeđuju seljake u Hašanima u nešto u šta neće vjerovati: oni ne prihvataju kuđenje Branka, poznajući ga više nego bilo ko. Govorio je slično i drugdje gdje je dočekivan čuđenjem i zabrinutošću zbog Ćopićevog "skretanja". Ništa nije pomoglo da se promijeni mišljenje, stvoreno i prije zvaničnih uputstava "bazi".

"Nećemo ga hapsiti" - govorio je Tito u Zagrebu, ali je zadržao oštrinu kritike da mu treba "javno kazati da neprijateljske satire kod nas ne mogu da se trpe". Takav odgovor poslat je u vidu smjernica" na teren, iz kojih se "čitao" niz naloga kako će se postupati prema autoru satiričnih priča. Od tada popularni književnik postaje zabranjen u školama, briše se iz kulturno-zabavnih programa raznih priredaba za pionire, omladinu, za narod.

Šalom protiv muke

Sjećajući se vremena prije hajke na njega, Ćopić će kasnije reći:

- Mene kao dječijeg pisca pozivaju u mnoge škole da čitam i pričam djeci. Pozivaju toliko da se ja ni upola ne mogu odazvati. Ali, otkako poče ovaj belaj sa mnom, svaki dan mi stižu telegrami i pisma: "Druže Branko, nemoj dolaziti, kreči se škola... "Pa opet sutradan isto: "Druže Branko, odloži dolazak, kreči se škola..."

Šeretski razvlači široki osmijeh nastavlja:

- Milo meni što se škole kreče. Kreče se, znači o školama se sve više vodi računa, ali pitam se: gdje baš sad kad mu vrijeme nije, da se kreče sve one škole u koje ja treba da idem.

Šalom na svoj račun izražavao je muku koja ga je mučila u vrijeme izolacije. Boljelo ga je najviše to što je između njega i djece podignut visoki zid.

U svom stilu govorio je o žestini napada, koji je doživljavao, jadajući se da je na vrapca udarala teška artiljerija. Rekao je tako, ne bez razloga. Zvaničnici, politički i književni, nepravedno i bezobzirno su ga osuđivali, što je teško podnosio. U jedno je bio siguran: neće ga hapsiti. Ali, udarci koje je primao, ostavili su ožiljke, o čemu svjedoči pismo, bez datuma, sudeći po sadržaju, vjerovatno, nastalo u danima najveće kritike protiv njega.

Pismo je sačuvano u njegovoj zaostavštini, pohranjenoj u arhivi Srpske akademije nauka, a prvi put ga je objavio Vasilije Krestić u "Politici", 29. oktobra 1994. godine, pod naslovom "Nepoznato Ćopićevo pismo o "Jeretičkoj priči". Ćopić se obraća Veljku Vlahoviću, sa "Dragi druže Veljko". Komentarišući ga, Krestić ne može da kaže da li je poslato na adresu naslovljene ličnosti, jer za to nema dokaz, niti je siguran da li je to koncept, ili duplikat.

Evo šta je, između ostalog, Krestić rekao u komentaru: "Pismo predstavlja ispovest jednog časnog, visokomoralnog i plemenitog čoveka, duboko svesnog i savesnog pisca, koji zna koje su mu obaveze, i koji neće, radi ličnog komfora, da pravi kompromise sa, u mnogo čemu devijantnim i od naroda otuđenim, vladajućim sistemom i njegovim nosiocima..."

Nije rođen da puzi

Emotivno, ali dostojanstveno Ćopić u početku objašnjava da je u "Jeretičkoj priči" imao samo dobronamjernu želju da izvrgne "ruglu niz pojava koje bodu oči". Nadao se, veli, podršci Partije za ovu vrstu kritike, ne isključujući mogućnost rasprave da li je svoju namjeru pravilno realizovao ili je u nečem pretjerao. Uz to iskazuje svoje čvrste ubjeđenje da je put kojim je pošao "častan i dostojan pravog narodnog književnika, naglašavajući da se ne stidi što je "udario linijom satire".

Kaže da rado prima i usvaja opravdane kritike, ali da je "dvoličan" i "neiskren", kako mu se pripisuje, to je da čovjek sjedne na trn od smijeha". Žali što jače nije udario po svastikama i izražava ogorčenje zbog "silnog broja poltrona, ljigavaca i beskičmenjaka koji se vrzmaju oko Partije i rukovodstva i svuda se nađu i nameću kao konjske muve". Nije ga, veli, majka rodila da puzi i više voli da ga nazivaju anarhistom i drskim čovjekom, nego književnikom bez kičme.

Nije slučajno odabrao čovjeka kome će se obratiti. Vjeruje u Veljkovo poštenje, njegove moralne vrline revolucionara, iznoseći mu svoje viđenje negativnih pojava u društvu, o kojima govori iz duše naroda, koji ga nije bez razloga primio i privio na srce.

Piši da te ne bude sramota

Tridesetak godina poslije u intervjuu NIN-u, odgovarajući na pitanje kojom cijenom je platio bavljenje satirom, Branko Ćopić je ovako dogovorio:

"Pomenulo se, ne povratilo se! Očekivao sam da će me pohvaliti za tu moju rabotu, ali je na mene odjednom otvorena vatra iz sviju mogućih kalibara, a ja stisnuo zube i šapućem: "Ipak ja imam pravo"! Istina, imao sam i podrške od niza divnih ljudi, drugove da ih ovdje ne pominjem poimenice. Jednom je traženo od mene da pismenim putem objasnim šta sam to mislio pojedinim mojim satirama, ali mi onda jedan moj drug dade savjet: "Prije nego počneš da pišeš zamisli da je već prošlo pedeset godina, da nema u životu ni tebe, ni onih koji te danas saslušavaju, a neko počne da pretura po njihovoj arhivi. Piši tako da te ne bude sramota pred tim nepoznatim čovjekom u budućnosti. Tako sam i uradio".

Savski most.

I da mu Bog dusu prosti, covek promasi reku i padne na betonski nasip.

Hugo Chavez je napisao/la:

e kad se sjetim "orlovi rano lete" i "vidjeæete djeco kad udare turci" 

De si ti video rata bez Turaka..

Puc, puc ozezi, ozezi...

Sva sreca potrefi me u glavu