Rekla si, vize...?

 

Je l' mogu samo jedno kratko podsećanje iz nikad nenapisanog ličnog, da ne kažem, osobnog dnevnika...?

Davne 1980 i neke... stojim u redu sa još par stotina turista i kojekakvih džabalebaroša u zgradi aerodroma u New Delhiju, Indija (nije Indjija!). Nema air-conditioning, te iako je 3 sata iza ponoći, kombinacija visoke temperature i vlažnosti vazduha/zraka je recept da instant odlepiš. Svi čekamo pasošku kontrolu i jako smo nervozni... Dok tako stojimo, prilaze nam dvojica uniformisanih pandura (znate već kako izgledaju; oni Sikhi, sa turbanima na glavama, brada ufalcovana, brkovi usukani...Khakhi uniforma, kratke pantale i košulja sa džepovima punim kojekakvih penkala, markera, itd.). Kako kome pridju, ista (glupa i pro forme) pitanja, "odakle ste...kuda idete... zašto ste ovde...?" I onda, "hvala lepo, sretan put, tra-la-la". Svi i dalje stojimo u redu koji se otegao kao nekakva džinovska zmija, jebateled... Konačno, prilazi mi jedan od njih dvojice, i postavlja ista, formalna, pitanja. Kad, ne lezi vraže, snimi čovek moj pasoš..."You are from Yugoslavia?" "Jok", kažem ja, "ti si."  

Istog trenutka, čovek me uhvati za ruku, izvuče iz beskonačnog reda i provede kroz pasošku kontrolu, bez da su me išta više pitali! Naravno, nisam se bunio, iako sam gotovo fizički  na svojoj koži osetio oštricu ljubomornih pogleda od strane svih onih Amera, Italijana, Engleza, Francuza, Nemaca, Švajcaraca, Holandeza, Danaca & Co. koji su ostali da čekaju... Kao da su me pitali, "a kakvu to vezu ti imaš, jebateled?"