Криза у Србији као одскочна даска за бизнис

Већ готово две деценије судбином Србије баве се знани и незнани међународни званичници чији је политички ангажман вишеструко исплатив. Читава галерија специјалних изасланика, саветника, секретара, генерала и чланова разних комисија, по престанку функције коју су обављали у Србији или бившој Југославији, покушала је да уновчи политичке, пословне и личне везе које су ту стекли. С друге стране, стране дипломате и политичари не либе се да мање или више отворено лобирају да компаније из земаља које представљају добију своје место у приватизационом процесу, или да добију послове у Србији.

Тако је председник Русије Владимир Путин у рођенданској честитки Борису Тадићу, поред подсећања да је „Србија била и јесте кључни партнер Русије на Балкану”, као и на „подударност приступа око решавања косовског питања”, на фин начин подсетио српског председника да је у будућим односима двеју држава „од посебног значаја реализација заједничких пројеката у области енергетике”. Аустријски канцелар Алфред Гузенбауер недавно је најавио да ће његова земља међу првима признати независност Косова. Случајно или не, Гузенбауерова изјава уследила је чим је у јавност процурила информација да ће НИС руском „Гаспрому” бити продат у директним преговорима, а не на тендеру за који је јако био заинтересован аустријски ОМВ. Сад већ бивши немачки амбасадор Андреас Цобел у лето прошле године и рукама и ногама је покушавао да угура РТЛ у српски етар пошто је та немачка телевизија остала кратка у расподели националних фреквенција. Цео случај је, наводно, дошао и до канцеларке Ангеле Меркел.

Косово као златна кока

Борба страних компанија за рудно благо и енергетски потенцијал Косова и Метохије све се више заоштрава. Косовске институције су при крају избора победника на тендеру за градњу термоелектране „Косово Ц”, а извесно је да ће на послу вредном око три милијарде евра профитирати компаније из земаља које заговарају независност покрајине – САД, Немачке и Чешке.

Према незваничним информацијама, главни фаворит на тендеру који је расписала Унмик администрација је америчко-чешки конзорцијум АЕС-а и „Чеза”, за које у овом послу лобира „Олбрајт група”, консултантска фирма бившег америчког државног секретара Мадлен Олбрајт. Поред саме Олбрајтове, један од главних оперативаца „Олбрајт групе” је некадашњи подсекретар Стејт департмента и специјални амерички изасланик за Балкан Џејмс О’Брајен, кога се многи сећају као првог америчког дипломате који је после 5. октобра 2000. дошао у Београд и срео се с председником СРЈ Војиславом Коштуницом.

Интересе „Чеза” и АЕС, у којем ради некадашњи шеф мисије ОЕБС-а на Косову Вилијам Вокер, протежирао је и бивши заменик шефа Унмик администрације пензионисани амерички генерал Стивен Шук, некадашњи командант снага Сфора у Босни. Како је „Политика” већ писала, Уједињене нације против Шука и шефа правне службе Унмика Александра Борг-Оливијеа воде истрагу због умешаности у корупцију. Оливије се сумњичи да је умешан у нелегалне активности приликом изградње новог пута до приштинског аеродрома, као и да је пружао правне услуге шефу грчке компаније која има монопол над снабдевањем аеродрома млазним горивом.

Средином 2004. године „Олбрајт група” преузела је посао специјалног саветника председника Управног одбора косовског Интернет провајдера „Ипко нет”, који је након спајања са словеначким Мобителом добио лиценцу за другог мобилног оператера на Косову и Метохији.

Иначе, Ипко нет (Интернет пројекат Косово) је фирма коју су јула 1999. године, у време НАТО бомбардовања, основали радници Међународног комитета за помоћ угроженима (ИРЦ), Пол Мејер и Тереза Крофорд, а на чело фирме постављен је косметски инжењер Акан Исмаили. Ипко Нет је одмах по оснивању, уз „разумевање” привремене администрације у покрајини, склопио ексклузивни уговор са КЕК-ом (Енергетском корпорацијом Косова) о коришћењу њихове инфраструктуре, и тако постао први интернет провајдер на Космету, који данас покрива око 70 одсто становништва. Прву лиценцу за мобилну телефонију на Косову и Метохији 2004. године добио је конзорцијум који су чинили ПТТ Косова и француски Алкател (Ваља 900) –баш у време Бернара Кушнера, тада шефа Унмика, данас министра иностраних послова Француске.

Почело је са Дагласом Хердом

Лорд Даглас Херд, бивши шеф британске дипломатије који је по избијању сукоба у Босни почетком деведесетих година био један од главних европских посредника у смиривању кризе, из „балканске касапнице” изненада се повукао јуна 1995. године. Само годину дана касније Херду је, овог пута као директору фирме „Натвест Маркетс”, огранку Натвест банке, Милошевић у Београду уприличио „радни доручак” на којем је преговарано о продаји 29 одсто Телекома Србије италијанском СТЕТ-у и грчком ОТЕ-у. Херд је на састанак дошао у друштву Полине Невил Џонс, у то време на функцијама у инвестиционом крилу британске Натвест банке. Само пар месеци раније, октобра 1995. године, она је предводила британску делегацију на потписивању мировног споразума у Дејтону. На састанку код Милошевића договорено је да ће „Натвест Маркетс” бити саветник савезне владе у пословима приватизације, да би неколико месеци касније Натвест са ПТТ Србијом закључио уговор о именовању ове енглеске банке за приватизационог саветника. Занимљиво је да је Полина Невил Џонс касније била и посредник у преговорима српске и албанске делегације у Рамбујеу.

Тако је и бивши специјални амерички изасланик за Балкан Ричард Холбрук добро уновчио своје дипломатске активности у Србији. Према писању дела српске штампе, Холбрук и актуелни амерички преговарач за Косово и Метохију Френк Визнер посредно су учествовали у приватизацији друге по величини српске компаније за осигурање ДДОР Нови Сад. На тендеру је победила италијанска фирма „Фондијарија-САИ”, која је приликом куповине ДДОР наводно користила услуге компаније „КПМГ Корпорејт фајнанс” из Њујорка. Преко КПМГ капитал иначе пласира и „Персеус” банка, чији је потпредседник Ричард Холбрук. Он је и један од чланова борда директора „Америкен интернешенал групе” (АИГ), чији је потпредседник Френк Визнер, који је преко канцеларије АИГ у Милану и Тирани пре четири године већ развио посао са осигурањем аутомобила на Косову и Метохији.

Бивши амерички преговарачи били су донедавно заинтересовани и за изградњу карго центра на београдском аеродрому „Никола Тесла”. Иако је на тендеру за овај посао победила фирма „Дајнкорп интернешнал”, америчка компанија је прошле године одустала од пројекта, јер Влада Србије није пристала на понуђени нацрт уговора о заједничком улагању. Власник „Дајнкорпа” је први амерички амбасадор у независној Хрватској Питер Галбрајт, док је један од главних преговарача у овом послу био бивши амерички изасланик за Балкан Роберт Гелбард.

У време када је Дуванска индустрија у Нишу продата америчкој компанији „Филип Морис”, амбасадор САД у Београду био је Вилијам Монтгомери. Према информацијама које су се појавиле у делу српских медија, Монтгомери је својевремено испословао да америчка фирма „Хаси ситинг” из државе Мејн добије посао уградње 15.000 столица у београдској Арени.

– Сви амбасадори за време мандата покушавају да лобирају за интересе фирми из својих земаља. Граница између званичног представљања земље и заступања интересакорпорација је веома танка – рекао је Прокопијевић за наш лист.

--------------------------------------------------------------------------

Бизнис после независности
Према писању црногорске штампе, словачки дипломата Франтишек Липка, изасланик Европске уније и бивши председник Републичке референдумске комисије при гласању о одвајању Црне Горе из заједнице СЦГ, после проглашења независности регистровао је у овој републици две приватне фирме.
Липка је у посао кренуо ортачки са бившим словачким премијером Јожефом Моравчиком. По подацима Централног регистра Привредног суда у Подгорици, Липка је у јануару прошле године основао друштво са ограниченом одговорношћу „Монтебар” чија је делатност „инжењеринг”, са седиштем у Бару, а месец дана касније и ДОО „Словмонте”, за производњу и промет роба и услуга, експорт-импорт, Будва.

 ----------------------------------------------------------------------------

Швајцарци притискали Богдановића

Приликом завршетка изградње београдске Арене, покојни градоначелник Београда Ненад Богдановић дошао је у сукоб са амбасадором Швајцарске Гауденцом Руфом. Руф је лобирао да посао уградње лифтова у Арени добије предузеће „Балкан лифт” које би монтирало лифтове „шиндлер” из Швајцарске. Како је Богдановић својевремено изјављивао медијима, Руф се жалио премијеру Војиславу Коштуници и потпредседнику владе Мирољубу Лабусу због одбијања челника престонице да у Арени мимо тендера буду монтирани лифтови „шиндлер”.

---------------------------------------------------------

Из Пакта у „Вац”

Бивши координатор Пакта за стабилност југоисточне Европе Бодо Хомбах, као извршни директор медијске куће „ВАЦ”, био је главни преговарач приликом склапања уговора ове компаније са „Политиком” АД. Компанија „ВАЦ”, с Хомбахом на челу, купила је 28 листова у југоисточној Европи.

---------------------------------------------------------------

Српске везе са несврстанима

Огроман број радова које су некада југословенске, међу њима и бројне српске фирме изводиле широм света, управо је капитализација политике СФРЈ и њено тадашње водеће место у Покрету несврстаних, сматра Мирослав Прокопијевић, директор Центра за слободно тржиште.

– Данас, међутим, Србија не води проминентну политику која би нашим фирмама обезбедила такве послове. Позиција Србије у Европи је једна од најгорих, раме смо уз раме са Белорусијом. Тако данас капиталне пројекте у иностранству могу да изводе само фирме из Србије које су заиста конкурентне и имају добре референце – рекао је Прокопијевић.

Да и за наше фирме, најпре грађевинске, у земљама трећег света и данас има посла потврђује и пример Марока, где је априла прошле године отворен аутопут од Сетата до Маракеша, у чијој градњи су учествовала два београдска предузећа, која тренутно граде деоницу пута Маракеш – Агадир. За српске грађевинце биће посла и у Алжиру, судећи по резултатима састанка који је пре два месеца одржан између министра рударства и енергетике Александра Поповића и премијера Алжира Абделазиза Белкадема. Како су медији пренели, на овом састанку разматрана је могућност да предузећа из Србије у наредних пет година буду укључена у изградњу чак 1,2 милиона станова у Алжиру.