Albanski zločini i Haške tajne

Ćutanjem protiv Karle del Ponte

Unmik bio u vlasti Albanaca, Amerikanci nisu hteli da pomognu da se istraže zločini nad Srbima, navodi glavna tužiteljka Haškog tribunala

Loša saradnja sa Unmikom, zastrašivanje svedoka i nepostojanje funkcionalnih institucija sredinom 1999. godine, kada Kosovo nije imalo policiju, bili su veliki problemi sa kojima se tužilaštvo Haškog tribunala suočilo u istrazi o zločinima Oslobodilačke vojske Kosova i njenih lidera nad Srbima, Romima i drugim etničkim grupama, piše bivša glavna tužiteljka tog suda Karla del Ponte u knjizi „Lov, ja i ratni zločinci”. Agencija Beta prenosi delove iz štiva koje će prvo biti objavljeno u Italiji, a čijem se izdavanju protive vlasti u Srbiji ocenjujući da bi time bila ugrožena potraga za Ratkom Mladićem.

Bivša tužiteljka okrivljuje misiju UN u južnoj srpskoj pokrajini da je ometala saradnju sa tribunalom tako što je odbijala da reši problem zaštite svedoka i pružanjem podrške Ramušu Haradinaju, bivšem vođi OVK.

Dokumenta Unmika koje je tužilaštvo tražilo, bila su ponekad „priređena ili sastavljena tako da se nisu mogla koristiti u sudnici”, o čemu je Del Ponteova izvestila i tadašnjeg generalnog sekretara UN Kofija Anana. Ona navodi da je prvog čoveka svetske organizacije obavestila o plakatu u centru Prištine sa likom Haradinaja i porukom podrške bivšeg šefa Unmika Serena Jesen-Petersena.

„Prenela sam i da je u jesen 2005. drugi čovek Unmika prisustvovao svadbi jednog bliskog Haradinajevog rođaka”, piše Del Ponteova navodeći da se Anan složio da je to neprimereno.

„Izgledalo je da se Jesen-Petersen više protivi podizanju optužnice od samog Haradinaja. Jesen-Petersen imao je prijateljske odnose s Haradinajom i to nije krio u saopštenju koje je izdao odmah po objavljivanju optužnice”, ukazuje bivša tužiteljka.

„Reči hvale Jesen-Petersena ukazivale su ne samo da je Unmik slab i u vlasti Albanaca koji su praktično obezvredili misiju UN tokom nereda 2004, već i da je šef Unmika, koji je i specijalni predstavnik generalnog sekretara, javno stao na stranu Ramuša Haradinaja u procesu pred Tribunalom UN”, piše u memoarima Karle del Ponte.

Ona navodi i da je Unmik tvrdio najpre da su dokumenta za koje je dogovoreno da budu predata Tribunalu uništena, a kasnije da ona postoje i da će biti dostavljena sudu. Međutim, prilikom njihove predaje, utvrđeno je da nedostaje polovina dosijea.

U pismu koje je uputila podsekretaru UN za pravna pitanja Nikoli Mišelu ukazala je i na „težak sukob interesa” koji se odnosio na zaštitu svedoka: rođak jednog od istaknutih zvaničnika Unmik policije angažovan je u timu za odbranu Haradinaja.

„Unmik je priznao da je u obavljanju svojih dužnosti agent policije došao u posed poverljivih informacija za „slučaj Haradinaj” i ključnih dosijea o svedocima. Jesen-Petersen je predložio da se taj agent jednostavno povuče iz svih aktivnosti vezanih za slučaj Haradinaj. Usudila bih se da kažem da bi u funkcionalnom sistemu bilo koje države takva situacija bila nedopustiva”, poručila je Del Ponteova u pismu Mišelu.

Navodeći primere zastrašivanja svedoka, koje je počelo i pre nego što je Tribunal početkom 2003. objavio prve optužnice protiv pripadnika OVK, a zatim i primere pokušaja ubistva onih koji su nameravali da svedoče u tim procesima, bivša tužiteljka pominje ubistvo Tahira Zemaja, koji je trebalo da bude svedok u slučaju protiv Ramuša Haradinaja. Ona piše da su kasnije ubijena i dvojica policajaca koji su istraživali smrt Zemaja, a kada je Tribunal zatražio od Unmika informacije o ubistvu svedoka, dobili su dokument u kojem su najvažniji podaci bili zatamnjeni. „Nedopustivo je da se takve informacije kriju (od Tribunala), a time se i šalje užasna poruka Albancima koji bi želeli da sarađuju sa mojom kancelarijom”, prenela je Del Ponteova u pismu Mišelu i dodala da se Haradinaj često sastaje sa visokim funkcionerima Unmika, uključujući Jesen-Petersena. „Kako se može uspostaviti autoritet zakona, ako vrh Unmika tako otvoreno podržava osobu optuženu za najteže zločine po međunarodnom zakonu? Šalje se poruka da su optužnice Tribunala beznačajne, da jednog optuženika dobro prihvata i čak podržava vrh misije UN. Takav razvoj veoma zabrinjava i čini naše napore u slučaju Haradinaja uzaludnim”, poručila je bivša tužiteljka zvaničniku UN-a.

„Moje godine u Tribunalu završiće se pre nego što je Sudsko veće donelo odluku o slučaju”, zaključuje Karla del Ponte, a njene reči su se obistinile budući da Haradinaj u Hagu trenutno čeka donošenje presude.

Istražiteljima je nevolju zadavao i albanski jezik, odnosno činjenica da su prevodioci gotovo isključivo Albanci, a uzdati se u njih bilo je teško zbog zatvorenosti albanske zajednice i raširenog zakona osvete.

Na obeležavanju pete godišnjice Dejtonskog sporazuma u Ohaju, bivša tužiteljka se, kako navodi, našla za stolom pored Tačija, koji joj je tada priznao da su Albanci činili zločine u toku sukoba na Kosovu, tvrdeći međutim da su to radili civili u uniformama OVK.

„Pogledala sam ga u oči i rekla da sam pokrenula istrage o zločinima koje su počinili Albanci na Kosovu. Nisam ni jednom rečju pomenula optužnicu protiv njega, ali Tači je sigurno došao do takvog zaključka jer mu se lice okamenilo”, navodi bivša tužiteljka.

Ona dodaje da je američkoj administraciji ukazivala na potrebu pokretanja procesa protiv vođa OVK u martu 2002, ali kako je pomoć ostala samo na rečima, tumači da te optužnice ne bi odgovarale Sjedinjenim Američkim Državama, jer bi „zakomplikovale međunarodne napore u stvaranju novih institucija na Kosovu”. Ni sa drugim zemljama NATO nije bila bolja situacija.

--------------------------------------------------------------------------

Nisu mi dali da ispitujem Veslija Klarka

Naljutila sam se kad mi nije bilo dozvoljeno da ispitujem Veslija Klarka zbog bombardovanja voza u Srbiji 1999. godine, izjavila je Karla del Ponte, bivši glavna tužiteljka Haškog tribunala, u intervjuu za magazin „Mari Kler”.

„Jedan američki avion napao je voz pun civila, a Milošević je dostavio prepis dijaloga između pilota i baze. Bilo je indicija da je NATO odgovoran. Poslala sam transkript NATO-u i zatražila trake, ali su mi odgovorili da ne mogu da ih pronađu. To je politika, istoriju pišu pobednici”, rekla je Del Ponteova, dodavši da taj slučaj ne služi na čast međunarodnoj zajednici.

„Da su nas pustili da radimo, našli bismo odgovorne”, zaključila je bivša tužiteljka, koja verovatno misli na bombardovanje putničkog voza kod Grdelice 12. aprila 1999. kada je ubijeno 15 ljudi, 44 ranjeno, dok se više osoba i dalje vodi kao nestalo.

Karla del Ponte izjavila je i da bi Vojislav Koštunica mogao odmah da uhapsi Ratka Mladića da hoće, ali je on „nacionalista koji mora da sarađuje sa sudom da ne bi bio izolovan, ali to čini s oklevanjem”: „Kad bi Koštunica sutra pozvao svoju tajnu službu, Mladić bi s lisicama na rukama otišao u Hag. Ali, on to neće da uradi.”

Bivša tužiteljka, koja je sada ambasador Švajcarske u Argentini, tvrdi i da je Slobodan Milošević znao za sve zločine za koje je bio optužen. „Možda nije direktno učestvovao u njima, ali je znao i nije uradio ništa da ih spreči”, veruje Del Ponteova.

Trobojka bez grba!

 

Zavales: Jasno da se proces priznavanja Kosova ne kreće kao što se očekivalo
Branko Mikašinović Vašington 21/03/2008

Proteklog meseca brojne zemlje su izrazile zabrinutost povodom proglašenja nezavisnosti Kosova.

Kuda se kreće proces jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova i kako bi to moglo da se odrazi na  druge secesionističke pokrete i utiče na medjunarodni sistem i medjudržavne odnose upitao je naš saradnik Branko Mikasinović nezavisnog politčkog analitičara Džona Zavalesa.

Zavales: Jasno je da se proces priznavanja jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova ne kreće kao što se očekivalo. Demonstracije u Beogradu i na severu Kosova kazuju da će nezavisnost Kosova uzrokovati nestabilnost u samoj Srbiji, na Kosovu, pa i regionalno. Zemlje koje su do sada priznale nezavisnost Kosova su većinom evropske zemlje ili članice NATO-a. Pored već opredeljenih zemalja, još 23 su nagovestile da će priznati Kosovo nakon što se sprovedu  glavni elementi Ahtisarijevog plana - decentralizacija, poštovanje prava manjina, itd. Sve u svemu, možda će 50-tak  zemalja priznati Kosovo, od 193 članice UN, što ne predstavlja ni jednu trećinu svetske organizacije država. To u svakom slučaju nije značajna  podrška, uprkos lobiranju SAD širom sveta u prilog nezavisnosti  Kosova.

Glas Amerike: Kakve bi mogle da budu posledice nezavisnosti  Kosova na secesionističke pokrete u svetu, i šire - na medjunarodni sistem?

Zavales: Proteklog meseca brojne zemlje su izrazile zabrinutost povodom proglašenja nezavisnosti Kosova. Imate Španiju koja brine zbog Baskije; Tursku, Irak i Siriju brine kurdska manjina. Kurdi bi mogli da kažu: nas ima 20 miliona i rešenje nije da živimo rasparčani po raznim zemljama, već da imamo svoju nezavisnu državu. Međutim, iračkim Kurdima su SAD poručile da se, uprkos genocidu koji je nad njima počinio režim Sadama Huseina, od njih očekuje da ostanu u sastavu Iraka, a interesantno je da je samo dan nakon priznavanja nezavisnosti Kosova, Turska uputila hiljade vojnika u severni Irak i sprovela operaciju protiv kurdskih separatista i pobunjenika, što su SAD podržale. Osim toga, ovih dana bili smo i svedoci protesta u Tibetu protiv kineske uprave. Tibetanci imaju po istoriji, jeziku, kulturi i medjunarodnom pravu čak i veće pravo na nezavisnost od Kosova. Dalje, od kako je Kosovo proglasilo nezavisnost, funkcioneri u Nagorno-Karabahu se na Kosovo pozivaju kao na snažan primer u zalaganju za nezavisnost. Tu su i slučajevi Abhazije, Južne Osetije, Moldavije, itd. Medjutim, medjunarodno prvo i logika su sada, čini se, zauzeli sekundarno mesto, iza interesa velikih sila. Drugim rečima,  da bi zemlja mogla da odbrani svoj suverenitet moraće da bude ili vojno jaka ili da uživa apsolutnu podršku velikih sila. Srbija nije imala ni jedno ni drugo. To znači da će neke zemlje kao Čečenija, Tibet i Kašmir ostati u sastavu zemlja čiji su sadašnji deo, a druge, kao što su neke bivše zemlje Sovjetskog Saveza, mogle bi da steknu nezavisnost.

A kada već govorimo o nezavisnosti, ako pogledate evropsku istoriju, mnoge zemlje su imale različit stepen nezavisnosti; nisu uvek bile potpuno nezavisne ili potpuno u sastavu neke države. I danas imamo razne nivoe suvereniteta i povezanosti. Na primer - Tajvan, koji priznaju 23 zemlje i koji posredno ili neposredno održava de-fakto odnose sa većinom zamalja u svetu, ali nema sedište u UN. Dakle, ako je cilj zapadne politike bio da se dekonstruiše koncept državnosti, reformiše ideja suvereniteta i stvore polu-države, onda se podrška nezavisnosti Kosova može protumačiti kao uspeh, jer će od sada biti zemalja koje će neke države priznati, a neke neće.

Ok, razumem ja da je nova, ali ovo nije prvi put.

 

Italija, mladi, basket.

 

Autor: Beta | 26.03.2008 - 10:07