Daj mi onaj popis koji govori o milijun Srba katolika u Hrvatskoj!

odakle mi? i da ti ga dam ne bi verovao. pre interneta su postojale knjige, problem je samo sto su knjige od zapaljivog materijala posebno one sa nepogodnim sadrzajem.
na par mesta sam procitao taj podatak, davno doduse. secam se da sam to procitao u jednom feljtonu u vecernjim novostima, pa trazi po arhivi ako te ne mrzi.

Večernje novosti?

Sto pitas ako se grozis? da nisi mozda ocekivao da sam to cuo na CNNu ili mozda nekim hrvatskim novinama. u tom feljtonu je bbio prikazan originalan dokument popisa...

evo ti citaj malo

ПОДСЕТНИК О СРБИМА КАТОЛИЦИМА

***

КРИВОТВОРЕЊЕ О ”ХРВАТСКОМ ДРЖАВНОМ ПРАВУ”
У другој половини двадесетог столећа, нико није могао забележити српску породицу у римокатоличкој вери.
Да ли је могуће да Ватикан, од 1054. године до данас, није придобио вернике из српске нације?
Наука би се морала позабавити овим феноменом. Зато што је историја Јужних Словена била све осим науке. Римокатоличка црква и Аустријска Царевин, из стратешких интереса, фалсификовале су српску прошлост, а измишљале хрватску. Таквим прегнућима, брисао се траг о Србима католицима. Постепено су припремани за прелазак у хрватску нацију, јер је тумачено да је главно обележје Хрвата римокатоличка вера. Уз то, планирано је да се средњевековној Хрватској припишу непостојеће одлике, како би похрваћени Срби католици имали што убедљивије разлоге да се вежу за државу наводне славне прошлости и вештачки обогаћене културне баштине. Једна од тих измишљених државних одлика је да су Хрвати, пошто су их Угри (Мађари) покорили 1097, успели (тако то пише у историјским уџбеницима) да у структуру угарске државе уграде ”хрватско државно право”. (То је тако бесмислено, као што би било бесмислено кад би Срби тврдили да су, после Косовског боја и накнадног турског покоравања Србије, Срби унели у структуру Турске ”српско државно право”).
Дрскост историчара у Аустроугарској, и у Југославији после 1918, прекорачила је све границе научности.
Југословенски историчари су, по угледу на аустријске, унели у историјску литературу да је Угарска, после 1097 – кад је покорила Хрватску, постала Угарско-хрватско Краљевство. Ако бисмо желели да видимо бесмислицу и овог навода (ту бесмислицу мађарски историчари одбацују), замислимо да се Турска, после Косовског боја, прогласи за Турско-српску Царевину?!
Фалсификат о ”хрватском државном праву” из Средњег века је био темељ аустријским плановима да српске земље буду обележене за хрватске. Тиме су се сузбијале српске државотворне замисли на српским земљама у деветнаестом столећу. Поручено је Србима да им се ”научно” ускраћује право на историјске и националне земље.
Оваква аустријска политика ће (помагана из Турске, Британије, Француске и Немачке – то се види у садржају одлука Берлинског конгреса 187 условити, у двадесетом столећу, успостављање неприродне хрватска државе – најблаже речено. Већ од Бановине Хрватске у Краљевини Југославији, преокупација хрватских државника ће бити покољ - до истребљења - српског православног становништва. Других (стратешких) опредељења, они нису имали.
Оваква државна доктрина Хрватске се мора изучити, јер Хрватска је (као држава) феномен, незабележен у свету. Мада је њеним творцима (европским силама и Ватикану) било јасно да су Срби победници у ратовима деветнаестог и двадесетог столећа, а да су се Хрвати затицали само у војним редовима поражених, све је чињено да се зачеци хрватске државе простру преко српских земаља, да се Срби католици асимилују у Хрвате, а затечени православни Срби, истребе, покатоличе или прогнају.

На српску несрећу, велики број значајних српских државника и интелектуалаца ће чинити све да се овакав прохрватски, а противсрпски, програм оствари, јер су веровали да ће, тако, ојачати Југославију. Веровали су, од 1918, да ће, даровањем Хрватима дела српске историје, културе, језика и територија начинити од Хрвата поборнике заједничке државе. Прећуткивали су историјске фалсификате, писане у Загребу – по ранијем програму Аустрије и Аустроугарске, уз свесрдну помоћ Ватикана.
Др Васо Чубриловић је један од водећих српских историчара, али и један од оних који је хрватским повјесничарима омогућио да у обе Југославије нагомилавају ”чињенице” о некаквом ”Угарско-хрватском Краљевству”, а оно је било само Угарско Краљевство. Помажући хрватске историографе, др Чубриловић ће хладнокрвно писати у својим радовима: ”Угарско-хрватско Краљевство”.
Кривотворења хрватских повјесничари разоткрио је Хуго Рот. Уочио је да су то чинили безбрижно, јер су знали да их у Југославији нико неће надзирати. Преправили су географску политичку карту Европе од 1278. до 1389 - из Тајмсовог атласа. Тамо где је у оригиналу и немачком преводу писало: Угарско Краљевство, Хрвати су то избрисали и уписали: Угарско-хрватско Краљевство. Тако преправљену карту су штампали: ”Графички завод” у Загребу и ”Цанкаријева заложба” у Љубљани, 1986. године.
Хрватској се, видимо, у Југославији придавао, неправедно, велики историјски значај. Зато ће др Васо Чубриловић да пише о независној Хрватској и у 12. столећу – сто година пошто ју је Угарска покорила. У књизи Политичка прошлост Хрвата, на страницима 23. и 24, кад описује сукобе Угарске и Византије на Јадрану 1180. године, ставља Хрватску у исту раван са Србијом Стевана Немање:
Босна се од половине 12. века све више развија и јача на рачун Хрватске и Србије.
Наравно, Босна је могла да се шири само на рачун Угарске и Србије – да сад занемаримо недоумицу о томе да ли је Босна била посебна држава, или провинција у Србији, како мисле неки истраживачи данас. Али, Босна се није могла ширити на рачун Хрватске, јер је Хрватска окупирана од Угарске 1097. Но, Југославија је подносила оваква кривотворења, па аутори, попут др Чубриловића, нису морали да се брину.
Кад је реч о делима др Чубриловића, уочава се и његово намицање српског Срема у границе средњевековне Хрватске, кад те Хрватске, како рекосмо (у 12. столећу) нема на политичкој карти Европе. Пише да слаби византијска власт у ”хрватским земљама”, а онда наводи да Угарска користи то слабљење и осваја Срем и Београд, чиме се, каже др Чубриловић, ”повраћа Хрватска”. Нема другог, него су у следећој реченици, по др Чубриловићу, Срем и Београд у Хрватској:
Али, после Манојлове смрти 1180. године, брзо је пропала византијска премоћ и у хрватским земљама. Угарска за време Беле II (III) прелази у напад, осваја Срем са Београдом, повраћа Хрватску, подвргава своме протекторату Босну и меша се у унутрашње ствари Немањића Србије.
Невероватно! А у питању је рат Угарске против Византије и угарске несугласице са Србијом, сто година после нестанка хрватске државе – 1097. године. Али, др Чубриловић ”одржава” ту Хрватску. Час у границама Византије, час у угарским – само да би се оставио утисак о неуништивом средњевековном ”хрватском државном праву”.
Др Чубриловић, и следећим освртом, придаје важност хрватској средњевековној државности. Сад, ту државност истиче и титулом ”угарско-хрватских краљева”:
Уништавањем богумилске јереси, која се у ово доба уврежила у Босни, био је главни разлог угарско-хрватским краљевима за читав низ ртних похода у току следећих векова противу ње.
Пише да су владари Угарске ”угарско-хрватски”, чиме даје, опет, наговештај о непостојећем ”хрватском државном праву”. Преузима став хрватске историје - да је Хрватска добровољно ушла у Угарску 1102, мада је Угарска покорила Хрватску 1097. године и Угарској није падало на памет да преговара с пораженом Хрватском.
Др Чубриловић се и више огрешио о историјску истину. Он је Павла Шубића, угарског великаша, прогласио хрватским – као кад би Мехмед пашу Соколовића неко прогласио српским пашом и српским државником.
Описујући грађански рат у Угарској, др Чубриловић обавештава да је угарска централна власт ослабила, па је, како каже, Шубић независно владао својим (хрватским) земљама! Подилажење ”хрватском државном праву” толико је присутно у овој Чубриловићевој књизи, да читамо и то да је Шубић проширио хрватску власт и на босанску државу почетком четрнаестог столећа – више од 200 година по паду Хрватске под Угарску!

Прећутали су српски прваци и интелектуалци и преузимање српског језика од стране Хрвата и прећутали су његово преименовање у ”српскохрватски”, па ”хрватскосрпски”, па ”стандардни хрватски језик”, па, на крају, у ”хрватски језик”. Прећутали су српски филолози и државници и чињеницу да су Хрвати једини народ који је одбацио свој национални језик и не користи га од почетка двадесетог столећа. Да би се та чињеница прикрила, хрватски језик је проглашен ”кајкавским дијалектом” – јер је у филологији било уобичајено да се један од дијалеката у језику европских народа изабере за књижевни, а други се одбацују. Зато је хрватски језик проглашен ”кајкавским дијалектом” – да би се могао одбацити, па да би се за књижевни узео српски језик. У ту сврху, српски језик је проглашен ”штокавским дијалектом”, а тај фалсификат је допуњен ”објашњењем” да је у питању дијалект којим говоре Хрвати – истоветно као што га говоре и Срби.
Да закључимо. Јужнословенска филологија је, ненаучно, два језика (српски и хрватски) проглсила дијалектима да би (по европским филолошким стандардима) један могла да изабере за књижевни језик (српски), а други да одбаци (хрватски).
Тако су хрватски филолози одбацили целовити хрватски језик!
Да нам хрватски филолози не би рекли да није тачно да се под именом ”кајкавског дијалекта” крије хрватски језик (јер они и данас не одустају од погрешног назива за свој језик – ”кајкавски дијалект”), ослонићемо се на сведочење највећег хрватског књижевника Мирослава Крлежу. Он је овако жалио за својим хрватским језиком:
За вољу политичког и културног јединства, због далековидне утилитаристичке перспективе братства с осталим народима - од Истре до Босне, од Крањске до Србије, до Македоније и до Бугарске, одрећи се своје властите књижевне прошлости и традиције, свога језика и свога имена, била је то смионост самозатајна, коју је могао да надахне само безазлени иделизам без икаквих скривених мисли и комбинација.
Мирослав Крлежа је одлично знао да је српски језик у Хрватској преузет за књижевни, да би се помоћу њега Срби римокатолици превели у хрватску нацију, па његово објашњење да је то учињено ”без икаквих скривених мисли и комбинација” неће, убудуће, нико узимати у обзир.
Језик је, поред римокатоличке вере, био најмоћнија полуга у превођењу Срба римокатолика у Хрвате. И зато што се тиме обезбеђивао утисак да се ”хрватско државно право” ослања на државна документа и књижевност на ”хрватском језику” – мада су та документа и та књижевност писани српским језиком. Али, у Југославији, од 1918, српски језик се звао и хрватским, па онда није било тешко рећи да су и та српска средњевековна документа и та српска средњевековна књижевност писана на ”хрватском језику”.
Ово се нарочито односи на документа и књижевност српског Дубровника, у којем се никад није говорило и писало на ”кајкавском дијалекту” – хрватском језику.

ima jos 3x ovoliko, ali sam siguran da ni 3 recenice necs procitati...
zato citaj samo ono sto te cini zadovoljnim...

Pročitao sam cijela prva dva. Gle to su najobičnije gluposti. Vi Srbi pojma nemate o hrvatskoj povijesti tako da je svaka rasprava s vama o tome suvišna.