"Osnovno razilaženje između Srba i Hrvata u pitanju uređenja
zajedničke države bilo je u ovom: hoće li ta država biti jedinstvena
ili federativna. Većina Srba, i to ogromna, htela je jedinstvenu
državu. Polazila je sa gledišta, da jedan narod treba da ima i jednu
državu. A u ono vreme svi su odgovorni činioci tvrdili da smo jedan
narod, troimen istina ali jedan. To onda nisu poricali ni Hrvati. To je
bila polazna tačka Jugoslovenskog Odbora, Narodnog Veća i Hrvatskog
sabora u istoriskoj sednici od 29. oktobra; na tom osnovu stvorena je i
zajednička država. Hrvati su bili u velikoj većini za federaciju.
Želeli su da očuvaju svoju plemensku individualnost, kako se onda
govorilo; i nalazili su, da ne treba i da je vrlo opasno jednim potezom
izjednačivati sve, gde su razni istoriski faktori stolećima delovali,
stvorili jednu posebnu vrstu kulturnog nasleđa i uneli i u ljude i u
stvari izvestan svoj duh. U onaj mah Hrvati nisu tražili federaciju na
plemenskoj bazi, nego su predlagali da se podela zemlje izvrši na
nekoliko većih istoriskih oblasti. Mada su ta dva gledišta veoma
suprotna o njima se ipak moglo raspravljati i teoriski i stvarno, i da
je bilo pravog uzajamnog poverenja moglo je proći bez većih potresa da
se primilo bilo jedno bilo drugo gledište. Ali je nedostajalo baš toga
poverenja. Srbi su, povodom Radićeve akcije i hrvatskog republikanskog
pokreta, verovali, da Hrvati ne misle iskreno i u federativnom uređenju
gledali su perpetuiranje posebnog mentaliteta, koji bi išao protiv
državne celine i narodne budućnosti, i koji je u stvari negacija
narodnog jedinstva. Hrvati, opet, mislili su i tvrdili, da je Srbima
narodno jedinstvo samo firma i organ da nature svoju vlast i da čak
postepeno zatru hrvatsku individualnost. Netaktični ispadi pojedinaca i
na jednoj i na drugoj strani uopštavani su zlonamerno, a ponekad i
preuveličavani.
Srbi i Hrvati, i pored ilirske i jugoslovenske ideologije, nisu još
bili dovoljno pripremljeni za veliko delo, pred koje su bili stavljeni.
Dugo se i sistematski, istorijom i tuđim delovanjem, radilo na tom da
se oni razdvoje i pocepaju. Retko su i malo oboji radili solidarno i sa
istim konačnim ciljem. Misao o narodnom jedinstvu kao o političkoj
tvorevini izrađivala se samo teoriski, istina od najboljih ljudi, ali
na delu je praktično provođena tek veoma kratko, jedva kojih desetak
godina. Srpskohrvatska Koalicija nije mogla da za jedan decenij utre
zle posledice dugogodišnjeg rada ranijih naraštaja. U svojoj borbi
protiv tuđina, kada su i radili ponekad zajedno, Srbi i Hrvati znali su
dobro šta neće, ali nisu bili uvek načisto s tim šta hoće, jer nisu
bili podjednako stavljeni u položaj da o tome rešavaju sami sa punom
odgovornošću pred svojom nacionalnom savešću. Sem godine 1848. oni nisu
istupali zajednički, svojom odlukom, kao svestan politički činilac,
iako im za to nije nedostajalo prilike. Njihova politika išla je čak
dosta puta u raskorak. Srbi su živeli od svoje epske tradicije,
stvorili četničku ideologiju hajdukovanja i uskakanja, bili uvek
spremni na borbene akcije, stalno u žudnji da jednog dana okaju i
povrate ono što su izgubili. Radili su s papinim emisarima, s
Austrijom, s Rusijom s kim se god moglo, samo da se dođe do cilja, koji
je blistao u daljini. Nedisciplinovani hajduk i buntovnik koji peva o
Kosovu i Lazaru i mašta o svojoj državi. Hrvati su rano, u zoru
istorije, izgubili svoju samostalnu državu, ali su, s poštovanja
dostojnom istrajnošću očuvali svoje mesto i svoju narodnost. U dugoj
borbi za svoja prava i opstanak, u borbi s Mađarima, Mlečanima i
Turcima, oni su se usko vezali za dinastiju Habzburga i u toj vezanosti
izgubili su političku inicijativu. Njihova borba bila je stalno u
defanzivi, i to i na granici i u sastavu Dunavske Monarhije. Braneći
svoje pozicije u unutrašnjosti oni su razvili osećanje za forme i
pravice, ali su zato bili lišeni pravog slobodarskog i revolucionarnog
zamaha. Uredni, disciplinovani, iskorišćavani, oni su izgledali kao
podstanari u sopstvenoj kući; imali su svoju zemlju, ali nisu mogli da
stvore svoju državu. I najradikalniji hrvatski političari nisu mogli da
se oslobode misli da svoju političku budućnost, čak i kao jugoslovenski
misionari, posmatraju samo u sastavu i duhu politike Habzburške
dinastije. Slom Austro-Ugarske Monarhije, mada se predviđao, nije se
ipak očekivao u ovakvom obliku. Niko nije mislio da će se cela njezina
zgrada, kao crvotočina, srušiti onako potpuno, bez temelja, i da će se
naše pobedničke zastave samo u jednom zaletu pobiti iza Maribora i
Subotice. Rešenje našeg nacionalnog pitanja i najveće optimiste
zamišljale su samo u etapama, ma koliko da se programski govorilo o
potpunom ujedinjenju."
Vladimir Corovic.
