Iskustvo 21-godišnjeg rukometaša Nikole Mitrovića, koji je u septembru otišao u Libiju da zaradi igrajući ovaj sport, dobro će doći ostalim sportistima da dobro razmisle da li će “potrčati” za parama pre nego što se raspitaju kakvo je tamo stanje.

Kada je prihvatio ponudu, počeo je njegov pakao…

“Čim sam sleteo oduzeli su mi pasoš, a dobio sam i naoružanu pratnju, jer su mi rekli da radikalne muslimanske snage ubijaju strance i da je zato pratnja obavezna”, kaže Mitrović.

Prva utakmica koju je igrao za Al Naser je posebna priča:

“Odmah na početku, trener, koji je bio Amerikanac, rekao mi je da ne smemo da izgubimo, jer se za poraz ubija! Onda sam u publici video navijače naoružane ‘kalašnjikovima’. Rekli su mi da se opustim i da neće biti problema ako pobedimo. Srećom, pobeđivali smo”.

Posle svake utakmice, nastavio je Mitrović, morao je da se slika sa naoružanim navijačima, iako je molio i trenera i ostale u klubu da se to ne dozvoli.

“I treneru su bile vezane ruke. Uspeo je da pobegne sa još jednim igračem mesec dana pre mene, kada je košarkaš Al Nasera, rodom Amerikanac, ubijen jer je izgubio utakmicu”, kaže srpski rukometaš.

Kada je trener pobegao iz Libije, Nikola je ostao sam u stanu, bez novca, jer je za sedam meseci primio samo polovinu honorara.

“Sigurno bih umro od gladi da mi komšije iz zgrade – Sirijci – koji su držali prodavnicu u komšiluku nisu poklanjali namirnice. Oni su mi i pomogli da pobegnem”, ispričao je Nikola.

Srećom, pasoš mu je bio nešto ranije vraćen, odnosno vratio mu je ga je trener koji je pobegao.

“Na kraju mi je prijatelj iz Beograda platio kartu do Istanbula. Kada sam sleteo u Tursku, mojoj sreći nije bilo kraja”, rekao je srpski rukometaš.