U Crnoj Gori se kalem nije primio, ali je stvorena pometnja. Nešto se izmetnulo, izrodilo; nekad izuzetno jaka srpska samosvest u Crnogoraca zamućena je, osobito u mlađim pokolenjima, na koje je presudni uticaj imala škola sa svojim prećutkivanjima i otvorenim falsifikatima. Tako je ta nekad najsrpskija među srpskim zemljama sve više antisrpska, što je apsurdno. Tom apsurdu kumovali su zna se koji ideolozi i zna se kakvi izmećari. Tek, sad jedna nova nacija, bez korena, pomalja svoje nečisto lice. Pritom se bestidno zaboravlja da su i Nemanjići - o, da li samo oni! - iz Zete, odnosno iz Crne Gore; da je sveti Sava i u toj srpskoj zemlji osnivao episkopije i podizao crkve; da se sveti Petar Prvi, Petar Drugi Petrović NJegoš, Marko Miljanov i kralj Nikola prevrću u grobovima dok im se izvesni potomci odriču Srpstva. Pa bez NJegoša mi ne možemo ni da zamislimo svoje srpsko rodoljublje - on ga je najbolje definisao. Ni bez kralja Nikole, čiju smo himnu pevali kao svoju:

"Onam' onamo za brda ona: Milošev, kažu, prebiva grob!
Onamo pokoj dobiću duši kad Srbin više ne bude rob."

Narodnost: srpska, državljanstvo: crnogorsko - tako je pisalo na pasošu kralja Nikole

Gledao sam u cetinjskoj biblioteci školske udžbenike iz zemljopisa i istorije, u doba knjaza Danila i kralja Nikole. Da nije stvorena zbrka u glavama niza pokolenja, besmisleno bi bilo na njih i podsećati, a još suvišnije citirati ih, jer zašto provaljivati otvorena vrata? Tako, npr. u "Zemljopisu knjaževine Crne Gore za učenike trećeg razreda osnovne škole" čitamo:

"Svi ljudi koji žive u našoj domovini jesu Srbi, i većinom su pravoslavne vjere, a ima ih nekoliko rimokatoličke i muhamedanske. Osim nas u Crnoj Gori ima još Srba koji žive po drugim srpskim zemljama. Neki su, kao mi, slobodni, a neki nijesu, nego su pod tuđinom. Svaki Srbin u Crnoj Gori treba da iskreno i svesrdno ljubi svoju slobodnu domovinu - Crnu Goru i svoga knjaza, koji se očinski stara o njoj i o nama; pa zato treba svaki da je nauči i pozna, i da je svaki od neprijatelja čuva više nego svoj život. - Tako isto Srbin u Crnoj Gori dužan je ljubiti i poznati svoju cjelokupnu domovinu - sve srpske zemlje, u kojima žive naša oslobođena i neoslobođena braća Srbi. Nijedan Srbin i Srpkinja, ma koje vjere bili, ne smiju požaliti ni život ni imanje za opštu srpsku slobodu, dobro i blagostanje. Treba da je brat mio, ma koje vjere bio, jer teško bratu bez brata".

Tako se od malena u duše školske dece usađivao sve-srpski nacionalni program, u kome su prepoznatljivi svetosavska staza, višnjićevski duh i njegoševska zamisao. Ali se isto tako, u Titovo doba, u duše srpske dece - uz pomoć škole - ugrađivala jedna druga svest, nesrpska i protivsrpska. Nekad je u pasošima kneževine i potom kraljevine Crne Gore lepo pisalo: narodnost - srpska, državljanstvo crnogorsko. S takvom putnom ispravom otišao je u tuđinu i kralj Nikola Petrović, gde je pokrenuo novine s nazivom Srpski list, jer se vazda smatrao velikim Srbinom. Drugo su dinastički, politički, režimski obračuni!

Kome je bilo potrebno da zamućuje bistru izvorsku vodu, kome ako ne zlim dusima? I kako sad da nazovemo te Crnogorce što se odriču Srpstva, odričući se time, hteli to ili ne, i svetog Vasilija Ostroškog, i svetog Petra Cetinjskog, i NJegoša, i kralja Nikole, i Marka Miljanova, i Matije Bećkovića, koji s pravom na podsmeh kaže da je on stariji od mlade crnogorske nacije? Ti gušitelji Srpstva u Crnoj Gori zacelo su kao tikve bez korena; a kako pre sebe nikog nemaju za potvrdu nove nacije, što su drugo nego nikogovići, u najdoslovnijem značenju? Kao što su nikogovići i vojvođanski autonomaši, koji smisao autonomije Vojvodine u Srbiji okreću protiv Srpstva, ne plašeći se provalije apsurda usled potpunog raskida sa istorijom i kulturom! Da su oni sluge nekih demona koji ne žele dobro srpskom narodu - odveć je očigledno; ali je tužno što mi moramo da trošimo reči i vreme na takve izmećare, čiji nas jezik prlja i zloduh guši. Stoga hajd'mo što pre na čisti vazduh svetosavlja, koji je udisala sva nebeska Srbija, pa je stekla dugovekost.