Ако кренеш из Новог Сада у Вуковар најбољим путем, проћи ћеш кроз Челарево, заправо више некако поред Челарева, окрзнућеш сам руб села у којем има и она чувена пивара.

А кад кренеш даље, тамо ка Бачкој Паланци, добрим ће те делом године на оној деоници око мотела Полој пратити онај јединствени мирис хмеља, или чега већ, свакако онај који те од свега на свету може асоцирати само и једино на пиво, онај који ће посве испунити и прожети кола или аутобус, онај од којег ће и најзаклетији винопија као што је овај који ово пише, страсно пожелети стакленку или лименку орошеног пивкана, сада и одмах.

Како год, после заокренеш ка мосту, па пред древним Илоком пређеш у Хрватску и тек што си прошао пар симпатичних топонима – попут Ловаса и Овчаре – који те упорно подсећају на Оно Нешто што безбројне слабо пропране савести гледају да забораве, кад ето те у Вуковару, усред разровашене лепоте барокног града у којем има још само две врсте кућа: једне су нове, а друге су бивше. Ако то ниси видео, тешко ћу ти објаснити. Јер то је призор необјашњив и непојмљив чак и сада, када је већ више нових него бивших кућа, а камоли раније када је било обрнуто. Сасвим, сасвим обрнуто.

Али оно зарад чега сам пошао тамо, у Вуковар, лепа је пригода, дружење на једном „салашу пријатеља мог“ штоно би рекао песник, уз чобанац и алкохоле свакојаке, те уз тамбураше из Бездана и Моноштора, опаке хунцуте који пију српски, певају шокачки, псују мађарски а свирају цигански – дакле, боље не може.

Елем, мада сам се дружио те ноћи са бутељама дингача, моја ме је читајућа болест однекуд натерала да у руку узмем пивску лименку која се некако нашла предамном. Па стадох читати шта све пише на том ПАН лагер „врхунском хрватском пиву“ (како крупно и помпезно пише при врху конзерве) у власништву једне, ха, данске „краљевске“ фирме. А пише свашта, махом оно што обично пише на таквим лименкама, али ја сам један од оних тврдоглаваца који не одустају ни пред дужим текстовима ситнијег слога, па тако усред баш такве једне накупине речи весело открих занимљив податак, некако помало ушушкан и стратешки окружен Другим Речима: осим што је у данском власништву, „врхунско хрватско пиво“ производи се, гле, у Челареву, у Србији. То јест, ако си у Вуковар кренуо из Новог Сада, прошао си између поља где се узгајају сировине за Врхунско Хрватско Пиво, и скоро па поред фабрике у којој се оно прави. Само што ниси имао појма о томе, као што о томе нема појма ни главнина оних који га пију у његовом Врхунском Хрватском Својству, мада им тај податак, руку на срце, није недоступан: све пише, црно на бело, е сад, друга је ствар што наш свет чита само у нужној самоодбрани.

Чудо је, људи моји, та алхемија капитализма. Она је, ево, у стању да од Врхунског Бачког Хмеља, у Врхунској Српској Фабрици, која се налази у Врхунском Данском Власништву, начини Врхунско Хрватско Пиво. Наравно, не сумњам ни да је кадра за неки подвиг у обрнутом правцу: да, рецимо, од славонског жита умеси шумадијску погачу (врхунску, не сумњајте) или тако већ нешто. А у томе, кад размислиш, има нечега фасцинирајућег и ужасавајућег истовремено, нечега што те ослобађа једних мора, али ти прети неким другим, па лепо не знаш шта би о томе на концу мислио.

Не ради данска фирма која српским рукама и сировинама прави хрватско пиво ништа што је баш јако неуобичајено са становишта тржишног „брендирања“. Ствари данас значе оно што им Свети Маркетинг одреди, и ствари данас јесу оно што пише да јесу – „аутентичност“ је, тврде, романтична илузија прошлог свршеног времена. Могао бих се сетити хиљаду разлога зашто је то добро, али и бар још толико оних зашто није. С тим да и са једнима и са другима могу само да се сликам.

А колико јуче можда баш и онде где сам седео, на ранчу уз тамбураше – убијало се, клало се, палило се и пљачкало ту уз Дунав, мало узводно, мало низводно, не би ли се једном заувек утврдило и разграничило шта је на овом свету „српско“ а шта је пак „хрватско“, па да између Нас и Њих лепо саградимо кинески зид, те смо мирни за следећих хиљаду - две година. И ево како је то, браћо моја српска и хрватска, завршило: што је „побито“, побито је, а што је преостало, па је кадро уживати у несташном пиркању јунскога ветрића уз и низ Дунав, може сада на миру да густира Врхунско Хрватско Пиво у дискретној српској производњи под данском супервизијом.

И то му је велика, одоцнела лекција: „српско“ и „хрватско“ још су само испразне етикете, на то се примају још само диносауруси, у стварности све је Ничије, а те етикете не вреде, брашо, ни по луле дувана. Српског или хрватског, свеједно, миндеђ. Само нека је врхунски.