I N T E R V J U
SVETLANA LUKIĆ, AUTOR „PEŠČANIKA”

Prošle sedmice u Aranđelovcu je otkazana promocija „Peščanika” Radija B92 zbog pretećeg saopštenja udruženja „Naši”, u kome se, između ostalog, građani pozivaju na protest zbog gostovanja ove, kako su poručili, „antisrpske emisije” u tamošnjem Centru za kulturu. Svetlana Lukić, jedna od autorki „Peščanika”, kaže za „Dnevnik” da i ovaj incident svedoči o povratku Srbije u devedesete godine prošlog veka. – Bilo bi savršeno da je ovo što se dogodilo u Aranđelovcu jedina manifestacija tog povratka. Ali, nažalost, nije. Čak je i vokabular postao potpuno isti, s tim da se ne vraćaju samo ideje nego i nosioci tih ideja. To me ne čudi, ali me plaši. Ne lično, već naprosto strahujem za ovu zemlju, jer svi vidimo kuda se ona kreće. Pogotovo što će narednih meseci, kako se bude približavao rasplet kosovske priče, biti sve gore i gore – kaže Svetlana Lukić.
- Medijska slika Srbije ovih dana umnogome nalikuje onoj koja je prethodila ubistvu Zorana Đinđića?
– U Miloševićevo vreme je na zvižduk porodice jedna grupa političkih pasa kidisala okolo, nekoga ubila, nekoga maltretirala. da bi onda, ponovo na zvižduk, bila vezana. Međutim, i uoči atentata na Đinđića i sada pokazuje se da na različitim nivoima vlasti, od izvršne do debeovske, svako zviždi i daje signal da može da se krene u obračun s političkim protivnicima, ali prevashodno s nekvalitetnim Srbima i, poslovično, s onima koji nisu Srbi. I vi, zapravo, više ne znate ko ima pištaljku i ko može da vrati pse u kavez. Ovde se naprosto sve više indukuje haos, a u haosu može doći do svačega. - Znači li to da smo na pragu nekog novog rata?
– Nije sporno da mi više ne možemo da izvozimo nasilje, ali se nikako ne bih složila s ljudima koji tvrde da ne može doći do ozbiljnijeg nasilja u samoj Srbiji. Jer, ja ne vidim ko je u stanju to da spreči. I upravo stoga mislim da je krajnje vreme da svi počnemo da pokazujemo barem elementarnu solidarnost sa onima koji su predmet nasilja. Treba li podsećati na ono što se dogodilo kolegama novinarima Dinku Gruhonjiću, Dejanu Anastasijeviću ili, recimo, svim onim ljudima u manjim sredinama koji se usude da drugačije misle i govore.
- Gde je tu vlast?
– Politički vrh zapravo potpiruje tu atmosferu. Oni ne moraju direktno da huškaju, mada i toga ima, ali je dovoljno to što se nekim mladim isfrustriranim ljudima u „Obrazu“, „Nacionalnom stroju“, „Našoj Šumadiji“. svakog dana sa TV-a ili kroz tabloide, pa čak i ozbiljnu dnevnu štampu, šalju poruke koje oni mogu da shvate samo na jedan način. A pošto ne mogu da dođu do Tačija, Haradinaja ili Solane, doći će do prvog od nas ko mu je pri ruci. Mete su već obeležene. Jer, svako od tih neofašista, klerofašista ili kako da ih već nazovemo, u svom gradu zna ko je „neprijatelj vaskolikog srpstva“. Za sada ga samo psuje ili zove izdajnikom, ali „ako dođe momenat“.
- Ima li Srbija više snage da se suprotstavi tom talasu mračnjaštva koji nas očigledno zapljuskuje?
– U ovom trenutku čini se da nema. Kao da je splasnuo nagon za samoodržanjem. Naravno da je bila ohrabrujuća reakcija i građana i nevladinih organizacija i pojedinih stranaka kada su u Novom Sadu pokušali da se okupe neonacisti. Ali, mislim da je takva reakcija bila pre eksces nego pravilo. Recimo, nakon što smo u Aranđelovcu praktično imali poziv na linč svih onih koji se usude da dođu na promociju „Peščanika“, oglasila se jedno Demokratska stranka saopštenjem, dok su svi ostali to ćutali. Da sam žitelj Aranđelovca, sve i da se ne slažem sa onim što se govori u „Peščaniku“, ipak ne bih dozvolila da moj grad za nekog bude zabranjen. Međutim, bojim se da su ljudi postali tolerantni na nasilje, očigledno ne shvatajuć i da ono brzo može da zakuca i na njihova vrata.
- Svetislav Basara je nedavno u otvorenom pismu predsedniku Tadiću upozorio da preti opasnost da „gubitak Kosova ne bude jedini i najveći gubitak koji će Srbija pretrpeti”?
– Kada gledam u taj vrh izvršne vlasti na čelu sa Koštunicom i svim što on personifikuje, užasavam se te strašne mere iracionalnosti. Nisu tu u pitanju političke ili državničke ideje koje on ima, već mi se ponekad čini da kada premijer govori o Kosovu, kao da je obuzet „sindromom Masade”, odnosno činom kolektivnog samoubistva ukoliko se ne odbrani tvrđava. Za razliku od ljudi koji su napravili biznis na temi Kosova, poput Tadićevog savetnika Dušana Batakovića, koji reče da „Srbija neće preživeti ako izgubi Kosovo“ da bi potom zapalio u Kanadu na ambasadorsku funkciju, bojim se da Koštunica iskreno ne smatra nijednu cenu suviše visokom, odnosno da zaista misli da Srbija ne treba da preživi ako izgubi Kosovo.

Antrfile:

Za nas je EU civilizacijska šansa

– Srbija sama nema snage, nema pameti, ni racionalnosti da usvoji najelementarnije standarde zapadnoevropske civilizacije. Za nas je ulazak u EU u tom smislu biti ili ne biti. Nije suština samo u tome da ćemo živeti bolje, odnosno imati platu 2.000 evra umesto 250, već je izgleda naša jedina civilizacijska šansa zapravo ta Evropska unija, koja će nas štapom i šargarepom naterati da najpre počnemo da poštujemo deset božjih zapovesti, pa onda osnovne konvencije o ljudskim pravima, i tako redom, sve do toga kako treba da pakujemo paradajz ili krastavce ako želimo da ih izvezemo.

Autor: MIROSLAV STAJIĆ