PET VELIKIH DOMAĆIH BANAKA SA ZEBNJOM ČEKAJU 4. JANUAR
Lečenje nema ko da plati
Potpuna rehabilitacija najvećih banaka državu bi koštala šest milijardi maraka ili 500 puta više od direktnih troškova njihove likvidacije. - Svaki od zaposlenih u Beobanci, Investbanci, Jugobanci i Beogradskoj banci mesečno „pojede” 510 maraka novca svojih deponenata, upozorava potpredsednik Savezne vlade Miroljub Labus

Iako su početkom jula četiri najveće banke u Srbiji, Beobanka, Investbanka, Beogradska i Jugobanka, prebačene u okrilje federalne Agencije za sanaciju i osiguranje depozita, njihova sudbina potpuno je neizvesna. Predsednik Sindikata finansijskih organizacija Srbije Milan Alimpijević tvrdi da će ove četiri, zajedno sa Jugobankom iz Bora, biti likvidirane 4. januara. Prema njegovim rečima direktorki Agencije za sanaciju Vesni Džinić „već je stigao dokument, koji je potpisao Džordž Muline, inače konsultant američkog trezora, s datumom likvidacije, pa čak i s imenima budućih likvidacionih upravnika u ovim bankama”.
Narodna banka Jugoslavije još uvek nije zvanično donela odluku da li će se ove banke sanirati ili likvidirati, kao što to od početka zagovaraju stručnjaci Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke. Guverner NBJ Mlađan Dinkić odbija da komentariše likvidaciju najavljenu već početkom naredne godine i naglašava da će sve biti jasno do kraja prvog tromesečja 2002. Uostalom, ističe Dinkić, zapitajte se da li bi direktor američkih federalnih rezervi Alen Grinspen potvrdio neku sličnu informaciju, čak i da je tačna.
Iz nekih krugova sada krivicu za moguću likvidaciju banaka pokušavaju da svale na guvernera Dinkića. Tako, na primer, savezni ministar finansija Jovan Ranković tvrdi da zatvaranje domaćih banaka „nije dobra volja guvernera Dinkića, već rezultat zahteva koje su nam postavili oni koji nam daju kredite”. Da bi dobila zajam od Svetske banke, SRJ je morala da ispuni čitav niz uslova, a jedan od njih je i smanjenje broja banaka i finansijsko ozdravljenje onih koje će opstati, ističe Ranković, po čijim je rečima „možda jedina Dinkićeva greška što se nije konsultovao sa drugim nadležnim organima, jer bi tada bio oslobođen kritika, koje su mu se svalile na leđa” i da će zbog takvog ponašanja „sam morati da snosi odgovornost, jer je sam donosio sve odluke”.
Guverner NBJ, pak, odgovara da su svim pregovorima s predstavnicima MMF-a i Svetske banke prisustvovali i federalni vicepremijer Miroljub Labus i republički ministar finansija Božidar Đelić, a o svemu su uredno obaveštavani i predsednik SRJ Vojislav Koštunica i premijer Srbije Zoran Đinđić. NJegove reči potvrdio je i ministar Božidar Đelić, naglašavajući da Dinkić ima podršku Vlade Srbije, jer je „direktno zaslužan za reformu bankarskog sektora i rast devizne štednje za više od pola milijarde maraka”.

Dinar u plusu, 200 u minusu

Javna je tajna da strani eksperti već mesecima predlažu gašenje domaćih finansijskih „mamuta”, a iz dana u dan postaje sve jasnije da je takav rasplet neizbežan, pre ili kasnije. Ne zato što stranci navodno žele da upropaste domaći bankarski sistem, već zbog činjenice da su pobrojane banke odavno pretvorene u „zombije”, koji samo spolja liče na banke, a odavno su to prestale da budu, jer gomilaju gubitke umesto da svojim akcionarima donose profit. Domaće banke, koje su odlukom NBJ prebačene u nadležnost Agencije za sanaciju ( uz navedene tu su i Agrobanka, Niška banka, Prokupačka banka i Vranjska banka) od januara do kraja septembra ove godine iskazale su gubitak od skoro osam milijardi nemačkih maraka! Time su one potpuno „pojele” sopstvenu supstancu, jer je kod njih registrovan „kapital u minusu” od oko 8,7 milijardi DEM ili 260,4 milijarde dinara, naglašava mr Vesna Matić, specijalni savetnik u Udruženju banaka Jugoslavije, po čijim rečima na devet banaka, pod okriljem Agencije za sanaciju, otpada čak 97,4 odsto ukupno iskazanih gubitaka bankarskog sektora za devet meseci ove godine. Da zlo bude veće, iskazani gubici bankarskog sektora u celini 200 puta su veći od ostvarene dobiti!
”Nominalno iskazani gubici u poslovanju jednog broja banaka ne samo da su u potpunosti istopili kapitalnu supstancu od 23,1 milijarde dinara s kojom je bankarski sektor počeo ovu poslovnu godinu, već je njihov značajan deo ostao nepokriven, tako da je negativni kapital dostigao 206,9 milijardi dinara”, ističe Vesna Matić.
Potpredsednik Savezne vlade Miroljub Labus nedavno je upozorio da su gubici velikih banaka, prebačenih u okrilje Agencije za sanaciju, čak šest milijardi maraka. I to pod uslovom da im se „oproste” obaveze prema Pariskom i Londonskom klubu i starim deviznim štedišama. Da sve bude još gore, po Labusovim rečima, svaki od zaposlenih u četiri najveće domaće banke mesečno „pojede” 510 maraka novca svojih deponenata, što drugim rečima znači da oni žive na tuđi račun, pa bi njihovo ozdravljenje bilo ravno naučnoj fantastici.

Rupe bez dna

Tome u prilog govori i podatak, koji je saopštio guverner Dinkić, da se u Beobanci i dalje stvaraju mesečni gubici od oko 20 miliona maraka. I mr Miroslav Šarčanski iz Investbanke, naglašava da banke u sanaciji iz tekućih
prihoda pokrivaju dve trećine, a najviše 80 odsto rashoda. Upravo Labusova tvrdnja da svaki od zaposlenih u tim bankama mesečno stvara novi gubitak od 510 maraka, otkriva „malu tajnu” kako su ove banke uspevale da nadoknade tu razliku, što na duži rok preti da potopi i preostale deponente tih banaka, jer je i laicima, na osnovu ovih podataka, jasno da te banke zapravo predstavljaju „rupe bez dna”.
Predsedniku Vlade Srbije Zoranu Đinđiću, prilikom predstavljanja socijalnog programa za radnike u bankarskom sektoru, „omaklo” se priznanje da će neke od velikih banaka, prvobitno predviđenih za sanaciju, biti likvidirane. Taj scenario ranije je „podgrejao” i ministar za privredu i privatizaciju Aleksandar Vlahović, objašnjavajući da je Vlada Srbije privremeno odustala od donošenja uredbe o restrukturiranju 30 velikih preduzeća, dok se ne vidi šta će biti s bankama, koje su i najveći poverioci tih firmi.
Lečenju četiri najveće banke u prilog ne ide ni procena da bi direktni troškovi njihove likvidacije iznosili gotovo zanemarljivih 12 miliona DEM, dok bi njihova potpuna sanacija državu koštala 500 puta više. Pošto je izvesno da se od međunarodnih finansijskih institucija toliko novca neće moći obezbediti za rehabilitaciju domaćeg bankarskog sektora, jasno je da bi taj trošak morali da plate poreski obveznici iz Srbije. Da je ceh lečenja ogroman, jasno je ako se ima u vidu da su dubioze najvećih banaka od oko šest milijardi maraka skoro u pfenig ravne svim prihodima od poreza, koji bi u narednoj godini trebalo da se sliju u budžet Srbije!
Nekim finansijskim ekspertima bilo je jasno da na kraju NBJ neće imati izbora i da će morati da krene sa zatvaranjem pobrojanih banaka, kako bi sprečila da one za sobom na dno povuku i sve ostale. Time bi se ne samo slomilo tek uspostavljeno krhko poverenje u finansijski sistem, već bi postojala realna opasnost od potpunog kraha i bankrota čitavog bankarskog sistema, sa nesagledivim posledicama.