u koje ti mene seljane stavljas? moji seljani sigurno ne pate sto nisu u EU.

 

Palo mi na pamet..

Mile je rekao da je njegovo selo veće pa ja eto možda je Laki u Šangaju..više stanovnika itd..

Čuvar Zejtinlika

Rođen sam ovde i kada dođe vreme biću sahranjen pored dede i oca, koga sam nasledio kada je umro pa otada vodim brigu o vojničkom groblju u Solunu, pripoveda Đorđe Mihailović

Tivat - Mesto na kome se srpski narod nije podelio je vojničko groblje Zejtinlik u Solunu. Osam hiljada vojnika i interniraca iz Prve i Druge svetske vojne u polju beskrajnih nadgrobnih krstova i u veličanstvenoj spomen-kripti koju je podigao regent Aleksandar Karađorđević. U šajkači i maskirnoj uniformi sa oznakama Vojske Republike Srpske nad njima bdi krepki osamdesetogodišnjak Đorđe Mihailović, poreklom iz gornjegrbaljskog sela Prijeradi.

Pripovedajući o slavnom proboju Solunskog fronta i srpskim herojima, za čije večno počivalište je regent Aleksandar doneo zemni prah iz otadžbine, čuvar srpskog vojničkog groblja nudi nas šljivovicom i kutijom „drine” bez filtera. Kaže da je pre tri godine preminuo i poslednji solunac koji je mogao da priča o slavnim danima koje su promenile ratnu sreću saveznika u Prvom svetskom ratu. 

Deda čuvara Zejtinlika, Đorđe solunski ratnik, i otac Sava počivaju u aleji koja je rezervisana i za poslednjeg srpskog vojnika pod šajkačom. Na neobičnoj mešavini grčkog i srpskog jezika pripoveda da ne zna ko će biti njegov naslednik, jer nema direktnih potomaka. „Imao sam dva brata, i od njih dva jednog sina. Jedan je umro, a drugi je penzioner i živi u Solunu. I njegov sin se zove Đorđe kao ja. Rođen sam ovde i kada dođe vreme biću sahranjen pored dede i oca. Kada je umro moj otac, ja sam postao čuvar. Uvek sam ovde, imam svoj stan kod ulaza. Može doći novi čovek ovde, ali ne može znati ono što ja znam. Neće znati poreklo ratnika, njihove roditelje, decu, kaže Đorđe. On nepogrešivo može uputiti na mesto u kripti i na groblju na kome počiva nečiji predak. Naglašava da na Zejtinliku počiva i otac čuvenog glumca Miša Janketića, koji je Kolašinac. Kaže da su mnoge porodice izgubile vezu sa korenima. Objašnjavao je veli i jednoj gospođi iz Beograda, da su njeni Ivanovići svi odreda Crnogorci, kao i Radovići, Pejovići, Karađorđevići i Petrovići... Njihovi potomci sada žive u Beogradu ili Podgorici, ali su im koreni na crnogorskom severu.

Dok sa kasetofona u kripti škripi „Marš na Drinu”, pokazuje srpske vojničke kape koje su sa promenljivom ratnom srećom nosili srpski ratnici dva svetska i poslednjeg građanskog rata u Jugoslaviji. Ovaj Grbljanin iz Soluna koji je svega jednom posetio zavičaj, kaže da nas istorija uči da Srbi i u budućnosti neće mirovati jer su ratnička nacija. 

„Mi smo jedan narod koji živi sada u dve države. Ne volim ovu situaciju, ali Crnogorci su imali pravo na osamostaljenje jer su nekad imali kraljevinu”, ističe čuvar Zejtinlika i dodaje da nekima sada smeta natpis na spomeniku, „za kralja, otadžbinu i slobodu”.

Ž. Komnenović

 

 

Čovek je legenda, veoma zanimljiv i duhovit, drago mi je što sam imao tu čast da ga upoznam i razmenim par rečenica sa njim!