Пријатељи

У последње време толико много светских политичара исказује своје топле и искрене жеље према Србији, да је тешко наићи на било коју изјаву из Европе и Америке која, независно од тога о чему је реч, не говори о жељама за пријатељством. Од стране америчке и европских влада често се дешава да најоштрије осуде, критике, па чак и претње буду саопштене на један шизофрени начин, јер се говорник напросто изломи у покушајима доказивања свог пријатељства и лепих и искрених намера према Србији. Ово је најизраженије када су у питању неки политичари бивше Југославије, попут Стипе Месића и Јанеза Јанше. Они без резерве и без длаке на језику саветују Србију, „уз најбоље жеље”, како да Србија што пре постане део европске демократске породице.

Ово ме подсећа на сцене из мог детинства, када сам из бивше Југославије стигао у Америку и у најранијем детинству имао прва искуства са оваквим пријатељима, јер сам од своје пете па све до дванаесте године редовно добијао батине. То се већином дешавало зато што сам био међу најмлађом и најмањом децом у комшилуку, али и зато што сам био другачији од осталих, тако да су ме звали ДиПи (ДП – је скраћеница за „displaced person” што би у преводу буквално значило „особа без места пребивалишта или неодређеног места пребивалишта”). У Америци се тај термин користио у описивању емиграната из Европе после Другог светског рата, да би 70-их година исти добио јако негативну конотацију, постајући нека врста увреде. Ја сам толико желео да придобијем децу у комшилуку и да ме они коначно прихвате, па сам покушавао све што ми је пало на памет.

Кад су од мене тражили да украдем паклу жвакаће гуме, то сам учинио, и дан-данас имам због тога осећај гриже савести. А када су тражили да докажем своју лојалност тиме што ћу скочити са црквених степеница, које су биле више од три метра – и то сам учинио, али тако што су ме гурнули док сам се премишљао да ли да скочим или не. Резултат тог скока било је напукнуће ножне кости, које сам три недеље, из страха, крио пред родитељима, све док нисам још више повредио ногу. А од пријатељства ни трага, осим лепих речи и обећања; и даље сам наставио да добијам батине и све је то трајало док нисам мало више порастао и физички се развио. Тада сам само понекад добијао батине, али тада сам знао и да узвратим. Тек тада су ме деца из комшилука не само прихватила, него су желела да се што више друже са мном, јер сам им био од користи у обрачунима са децом из других улица. Могу искрено да кажем да су ми ови пријатељи у великој мери постали блиски као рођена браћа.

Мислим да у многим стварима треба прихватати лекције из детинства – и када су у питању не само односи међу одраслима, него чак и односи међу политичарима, па и државама. Зато мислим да за Србију није довољно да има толико декларација о пријатељству, које сад редовно стижу, од Москве па до Вашингтона. Много су важнија дела. И то да ли је Србија прихваћена искрено, као партнер, и да ли оно што њени „пријатељи” њој саветују важи и за њихове земље.

Ја бих био више убеђен у добре намере „пријатеља” и добровољних саветника Србије када би они направили неке конкретне потезе. Ево, на пример, када би Јанез Јанша могао великодушно да се у име Словеније одрекне Пиранског залива и једноставно призна да то подручје припада Хрватској. Исто тако би Стипе Месић могао да покаже да је већи пријатељ од Јанеза Јанше. И истовремено да покаже свој демократски дух – тиме што би се потрудио да се први одрекне неке територије, на пример Свете Гере у корист Словеније. Овакви потези би заиста показали колико ови пријатељи стварно желе Србији све најбоље, као и то колико су они демократски зрели, неоптерећени национализмом и политички флексибилни. Ако ово што помињем њима делује нереално због „специфичности” њихових спорних граничних и територијалних питања, онда нека барем буду искрени и кажу шта заправо мисле. Искрени непријатељ је за поштовање и увек је бољи од лажног пријатеља.