Govor Čedomira Jovanovića na završnoj Konvenciji LDP  
 
Ljudi! Zato što mržnja ne može da pobedi ljubav, zato što tama ne može da pobedi svetlo, zato što strah ne može da ubije nadu, a prošlost da uzme budućnost, mi smo već pobedili! Pobedili smo zato što smo ostali ljudi, a ostali smo ljudi ne zato što smo imali pravo na to, ne zato što smo imali obavezu prema bilo kome, već zato što smo drugačiji.  
 
Na ovim predsedničkim izborima ovo društvo će birati između devet kandidata. Ne znam šta mogu novo da vam kažem posle petnaest godina ponavljanja iste ideje. Jedino što želim još jednom da ponovim, spreman sam da ko zna koliko puta kažem tu veliku istinu, Srbija je Evropa, a mi, njeni građani, u ime naših porodica, naših prijatelja, naše dece koja ne znaju u kakvoj zemlji zapravo žive, moramo nastaviti borbu da bi Srbija bila onakva kakvi smo mi u njoj. Oko toga ne može biti kompromisa.  
 
Ja danas sa vama želim da razgovaram o pravu, o pravu svakog čoveka koji živi u ovoj zemlji i obavezi onoga ko želi da bude njen predsednik. Građani i građanke Srbije, imate pravo na demokratsku Srbiju i mi se za to vaše pravo borimo bez kompromisa. Građani i građanke Srbije, imate pravo na bezbedan život i mi se borimo protiv onih koji vam to pravo ne daju. Mladi, imate pravo da budete u prvom planu. Naši roditelji, imate pravo na poštovanje i solidarnost kada već nema novca koji vam je ova država uzela pljačkajući vas.  
 
A gde su političari koji danas treba nešto da kažu zemlji koja tako strašno luta, kao što luta ova naša Srbija. Da li se sa njima srećemo na ovim predsedničkim izborima i o čemu se, zapravo, na njima glasa, kada je izbor pred nama tako surov i tako skučen? Nemamo puno prostora za dilemu šta je ono što moramo da uradimo dvadesetog januara. I to nije naše zadovoljstvo i u tome nema nikakve sreće. Ali to više neće biti ni problemi u ovoj zemlji. Dvadesetog januara se mi borimo za pravo da na nekim budućim izborima možemo da biramo između politika, ali više nećemo da pravimo taj cilj koji svaku politiku ugrožava mimo naše. Predsednici koji žele da vode ovu zemlju, neka imaju snage da preuzmu obavezu koja prati takav posao. Ja sam spreman da ga preuzmem.  
 
Ja živim u ovom Beogradu tridesetsedam godina i ja sam Beograđanin. Ali ne zbog toga što je to moja adresa u ličnoj karti, nego zbog toga što sam istovremeno i Pazarac i Novosađanin i Kragujevčanin i Kraljevčanin, ali pre svega što želim da budem Prištevac, Zagrebčanin, Ljubljančanin, Sarajlija! Glasajte za mene, jer sam ja i Albanac i Hrvat i Bošnjak i Mađar, jer samo tako mogu da bidem čovek! Glasajte za onog ko će klečati pred Srebrenicom da bi Bosna mogla našoj deci da oprosti, glasajte za onog ko će se dogovarati i sa onima koji nas ne vole, glasajte za onog kome će teći krv, znoj i suze, ali poslednji put, glasajte za one koji će braniti našu tradiciju, ali je nikada više neće zloupotrebiti. To je ta jednostavna politika na koju mi nikada nismo imali pravo, ja od tog prava ne želim da odstupim, a u borbi ne mislim da se povlačim!  
 
Ono što vidim pred sobom je tako malo, prema životu koji su nam uzeli i koji nam neće vratiti dok mi to sami ne uradimo! Pred nama je živi zid predsedničkih kandidata. I široki su i visoki su! Štite onoga koji je najmanji i koji nema više pravo ni jednu reč da kaže, jer je on jedini vladao i prevario sve. Kada su stali pred njega, neka ne traže moje razumevanje. Taj živi zid nema ime i prezime, ne interesuje me koje je stranačke boje, ne interesuje me da li su tu ima nekih koji su bili moji prijatelji i saradnici ili ljudi sa kojima nikada nisam ni reč promenio. To je prepreka, a tu prepreku ja želim da savladam zajedno sa vama, da dodjem do onoga koji nam je oduzeo pravo na sreću i na normalan život.  
 
Neka se spremi Nikolić na promene, neka zna da će on morati da se menja. Njemu smeta ulica Zorana Đinđića, a mi želimo Srbiju Zorana Đinđića. I neka zna Tadić da se ja ne borim za celu Srbiju, jer je to drugo ime za Miloševićevu Srbiju. Ja se borim za onu Srbiju koja nikada nije imala pravo da pokaže svoje lice, a postoji među nama, divna je, moderna je, hrabra je, mlada je, bez obzira na godine, jer je svesna života. Ja oko toga ne mogu da pravim kompromise. Koliko puta smo pokazali da smo sremni da na sebe preuzmemo više od onoga što smo možemo da ponesemo. Da smo spremni da trpimo. Samo neka niko od nas ne očekuje da ćutimo, ni da povlađujemo. Neka niko od nas ne trži da prestanemo da verujemo svojim očima i poverujemo u tu iluziju koju su nam oni ponudili umesto života.  
 
Sve oko nas je imitacija: i demokratija i društvo i Srbija i društveni odnosi, sve to je bez sadržaja i to je tako od kada znamo jedni druge. I to je tako od kada postoji ova zemlja, dvesta godina se ona stvara i gde je danas? Gde su naše građanke, gde su naši građani, gde su naše vrednosti? Sve je neizvesno, ali nikada nije bilo očiglednije da postoji ta jedna istina. Na tu istinu mi imamo pravo. Za tu istinu se ja borim. To je istina istina koja svakom čoveku u ovoj zemlji pruža tu veliku mogućnost, da kaže da njegov život vredi onoliko koliko vredi on sam u njemu. To je Evropa koji mi moramo stvoriti. Do te Evrope se ne stiže koferima, do te Evrope se ne stiže paragrafima, ni sporazumima, ta Evropa se stvara tako što se moramo dogovoriti oko posla koji moramo zajedno da uradimo. Ja želim da vidim tu Evropu u svom životu kao rezultat moga rada i mojih vrednosti, kao rezultat rada moje porodice i vrednosti moje porodice, mojih prijatelja i njihove vrednosti  
 
Problemi, ti navodni izgovori za tuđu nemoć i nesposobnost, na njih je život davno dao odgovor. I na Kosovo i na Hag i na odnos prema Rusiji i na odnos prema Evropi i prema Americi i u čemu je odraz te dileme koje nam danas uništava život? Zašto naše vlasti ne mogu da vide ono što vidimo mi? Istina je surova zbog toga što nemamo iste ciljeve. Nikolić ne sme da priča o svojim ciljevima, jer bi se videlo da su oni isti kao oni koje smo jedva preživeli. Tadić ćuti, jer se plaši, da li će se njegovi ciljevi dopasti onome na koga pre nas pomisli: premijeru koga je doveo na vlast glasovima građana koji su želeli da taj premijer ode. Ja ne mogu da donesem za Beograd tog dvadesetog januara glasove građana i građaki Srbije, ja nisam zbog toga došao u Sava Centar. Ja sam došao da se dogovorimo oko posla koji treba da uradimo i hoću da znate da nikada neću pomisliti da je vaš glas meni dao pravo da odlučujem u vaše ime. Neka ne očekuju od mene da budem onakav kakvi su oni, nego neka pogledaju u svoju zemlju i neka vide šta ta zemlja želi. Neka jednom pokušaju.  
 
Najveći izazov u ovom trenutku je naša spremnost da se menjamo. Mi to činimo. Nije nas uvek bilo ovako puno, prilaze nam ljudi svakoga dana, to je zbog toga što imamo snage da se sa njima dogovorimo, a da prim tom ne pravimo kompromis sa suštinom. Ni za pedalj nismo odstupili od naše politike, a ona se ipak razvija. To je najjači dokaz da treba da nastavimo da verujemo u našu zemlju, da treba i dalje da pružamo ruku onoj Srbiji naspram nas koja ne želi nešto drugačije od onoga što želimo mi. Ne, žele isto što želimo i mi. Ali je prevarena, obmanuta, vode je stramputicama i zbog toga smo mi poslednja adresa na kojoj će oni naći ono što su tražili čitavog života. I zato na onim izborima želim glasove ljudi koji su prošlig januara glasali da Koštunica ode, i želim glasove onih radikala koji ne mogu da promene stan zbog toga što im se ne doprada adresa na kojoj žive.  
 
Želim glasove onih koji vole Srbiju, ali ne znaju da se ljubav prema njoj ne ispoljava isključivo tako što će se uništiti sopstveni život. Imam pravo da kažem da Srbija želi isto što želimo i mi. Mi imamo obavezu da damo sve od sebe da joj se ta želja ispuni već dvadesetog janura. Nikada se naša politika nije merila procentima, vrednost naše ideje, ona je velika, mnogo veća od svake stranke i od svakog predsedničkog kandidata i sjaj te ideje je pre svega u obavezi da se ona poštuje i sledi. Mi smo to radili kroz čitav svoj politički život. Nikada nam nisu rekli da smo u pravu, nikada. Nikada nismo smeli da pomoislimo dao ova zemlja može da bude onakva kakva mi želimo, ali nas je ta ideja, ta ideja nas je očuvala, očuvala nas je na onim pozicijama koje nam danas dopuštaju da kažemo da nismo daleko od vremena o kome su govorili Žarko i Vladan, Vesna i Nataša, Beba i Biljana, da nismo daleko od onog vremena o kome sam toliko govorio sa svima vama po čitavoj Srbiji.  
 
Želim da ova zemlja čuje sa ove naše konvencije naše jasne odgovore, da se ne bi sutra govorilo onako kako se danas govori o našoj prošlosti. Kada se kaže da niste vi odgovorni za zločine , tačno je, nije Srbija ,ili njeni ljudi, ta koja treba da govori o odgovornosti i da preuzme odgovornost za zločine, jer ona taj zločin ona nije izvršila. Ali je još gora cena odogovornosti danas, zbog toga što te zločine nije sankcionmisala. Zato Mladić i Karadžić moraju biti u zatvoru, a naša deca na slobodi!  
 
Kosovo. Ne dokazuje se ljubav i patriotizam tako što se budućnost Srbije boji crnim kao što je danas crno Kosovo. Ako to Kosovo volimo,moramo da imamo snage da razumemo to Kosovo, moramo da imamo snage da, pored svoje ljubavi prema Kosovu, vidimo i onu albansku, da pored svoje zemlje na Kosovu vidimo i zemlju Albanaca. Ko je taj koji treba da povuče prvi politički potez? Srbija, Beograd, vlast, predsednik, zbog toga što su u prošlosti za nama predsednik, Beograd, vlast u Srbiji učinili to Kosovo tako nesrećnim.  
 
I koliko god nam oduzimali pravo da verujemo da u svakom narodu ima dovoljno dobra za srećnu budućnost, ja ću verovati u mogućnost dogovora sa albanskim narodom, koji će stvoriti životni prostor za one za koje danas nema normalnog života, a to su Srbi na Kosovu. I neka ne očekju od mene da vam kažem kako je Kosovo Srbija. Iz dva razloga. Zbog toga što je srpska država na Kosovu poražena u porazu kojom su svojom politikom proizveli Miošević, Šešelj, Mrkonjić, Akademija i Crkva, Udba i mafija, debeli generali. Neka ne očekuju od mene da ja govorim na takav način. Kosovo nije Srbija, zato što je i Srbija u međuvremenu nestala, a ako želimo da ta Srbija pronađe svoja mesto na Kosovu, onda mora imati snage da se oko tog mesta dogovori sa onima koji na Kosovu žive. I ponavljam, glasajte za čoveka koji će kao predsednik Srbije u Prištini reći, ja sam Prištevac, za čoveka koji će reći, ja sam Albanac, jer je to najmanje što mogu da uradim da bi pomogao svakom onom koji želi mir i sreću Kosovu.  
 
Toliko smo čuli razloga zašto glasati za našu politiku. Bezbroj. Zbog toga smo bili prokleto u pravu kada smo rekli da smo odavno prestali da budemo političari i da je ovo zapravo naša najsurovija borba, borba koju vodimo za sopstvemni život. Zbog toga treba da bude ponosan svako od vas i treba da zna svako od vas, da za tu borbu ništa nije veliko i nesavladivo. Sećam se `96 godine i onih kordona, prema njima smo bili tako mali, i `97 godine, kada smo se opet posvađali i podelili i `99 i `00 i 5.oktobra i 12.marta. Sve to je dokaz da imamo pravo da verujemo da ćemo završiti posao koji smo davno započeli. Žao mi je što nisu svi oni kojima je mesto sa nama, danas ovde, u ovoj borbi. Dok su neki dokazivali da je Kosovo srce Srbije, naša pamet, ona je nestala u Londonu, u Budimmpešti, u Istambulu, negde u Americi, Kanadi, Australiji, Novom Zelandu.  
 
Ti ljudi su nam potrebni, oni koji su odavde otišli zato što niko nije imao snage da kaže da je život zakon. Kada mi to dokažemo, oni će doći ovde i pomoći nam u tom velikom poslu. Ovih dana se srećemo sa tim užasnim podelama. Podeljeni smo po verama, nacijama, po partijama, kičma nam je toliko puta u životu polomljena da je čudno da mi još uvek stojimo na svojim nogama. To je ,takođe, jedna velika obaveza, moramo odvojiti ono što ne može biti zajedno. Moramo razdvojiti istinu od laži, nepoštenje od poštenja, moramo razdvojiti ljubav od mržnje. Ja ću biti predsednik Srbije koji će se boriti da ljubav u njoj bude slobodna a ubijanje zabranjeno.  
 
Imamo tako puno zajedničkog iskustva i jedna od naših osobina je razum. Kada smo ušli u ovu kampanju,najmanje smo mislili na sebe. To je, istovremeno, bilo najmanje što smo mogli da uradimo za svakog ko je pristojan u ovoj zemlji. Zbog toga, još jednom možemo samo da zamolimo Evropu da povedu brigu o ovoj zemlji, u većoj meri od onih koji koji su to dužni da rade pre nje. Možemo samo da zamolimo Evropu, da nam ostavi otvorena evropska vrata, jer bi zatvaranje tih vrata slavili oni koji na tako nešto nemaju pravo i koji se, nažalost, nalaze na ključnim pozicijama u ovoj državi. Neka Evropa kazni Koštunicu, Tadiću ćemo pružiti ruku, neka se potpiše taj sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, mi nikada nismo bili sebični i nikada nam nije smetao tuđi uspeh. Borimo se za zemlju koja će učiti od najboljih, za zemlju u kojoj će mladi imati svoje mesto, za zemlju u kojoj će žena biti ravnopravna, poštovana.  
 
Kada drugi o tome govore, tražite rezultat. Pošto u ovoj kampanji najmanje pričaju o svojim rezultatima. Oni ne zaslužuju da im predamo tako nešto veliko kao što je naš glas. To je naše najjače oružje. Tim oružjem smo mi srušili onu tvrđavu koju je NATO pakt rušio tri meseca, pa nije uspeo. Tim oružjem mi nismo dozvolili da se izjednače 5. oktobar i 12.mart. Tačno je, smeta mi što je tako malo Zorana u našoj politici. Ubiše nas sa Miloševićem i sa Šešeljem. Nećemo da zaćutimo o njemu zato što najbolje govorimo o sebi kada izgovaramo njegovo ime.  
 
Hoću da budem predsednik koji će se sa vama dogovoriti oko posla koji zajedno moramo da uradimo. Ne može Srbija postojati na lažima, na prevari, na neistini, na slabostima. Koliko ružnih reči opisuje taj nesrećni Ustav. Moramo da se dogovorimo oko naše zajedničke vizije i onog što svako od nas mora da uradi da bi ta vizija postala naš budući život. Želim sa Vojvođankama i Vojvođanima da se dogovorimo oko posla koji ćemo uraditi kako Vojvodina ne bi imala samo 7%, kako bi Vojvodina imala ono što je ona sama: pravo da bude drugačija, pravo da bude primer i uzor, pravo na poštovanje i slobodu. Sa ljudima u Srbiji se moramo dogovoriti oko načina na koji ćemo savladati sve ono što je loše u nama, toga ima u svakome i niko nije bezgrešan. Naša snaga je u činjenici da mi o tome otvoreno govorimo. Greške, one za nas nisu inspiracija, one su za nas opomena. Po tome smo drugačiji. Iz svega što je ružno i što stiže iz te prišlosti, naša današnja politika, pronalazi inspiraciju za nove greške. Zato se protiv toga želim da se borim.  
 
Mladi koji sede u sali, koji su kičma naše politike, treba da znaju da će oni prvi imati pravo da budu lideri u tom poslu. Verujem da nas mladost neće razočarati 20. januara, ne zato što mi najbolje pričamo o tome kako je lepo voleti i radovati se, nego zato što smo sigurni da u našoj politici ima prostora za njih. Saslušajte svakog političara, tražite u njima mesto za svoje ideje, tražite potvrdu za svoje stavove, ne tražite mesto za njihove funkcije, tražite prostor za svoj život. A vi, naši roditelji, matorci o kojima govorim na svakom mestu, da podržite te mlade ljude, da glasate za mladog predsednika, pa ako ima neki mlađi da svi stanemo iza njega!  
 
Mnogo puta smo primili udarac posle koga smo na zapanjujući način ostali na nogama. Svi ti plaćeni tekstovi, sve te užasne afere, sva ta osporavanja, sve to je bilo tako malo prema jednoj velikoj strasti koja se nalazi u tom divnom motivu. Stalno nas pitaju ko stoji iza Liberalno demokratske partije. Ja želim to da vam kažem i to treba da vidite. To neka vidi i Srbija. To su i Mihajlo i Jana, Obrad i Gligorije i Anđelija... To je naša budućnost.  
 
Mi smo već pobedili!