Уместо коцкарнице и кладионице

Користим прилику да се захвалим свим људима који су на овај или онај начин помогли да специјална болница за вантелесну оплодњу у Лесковцу добије 99-постотну шансу да најзад почне са радом. (Онај један одсто боље да сачувамо као фактор изненађења који је у данашња времена некада сигнификантно већи него преостали логични део.)

Наиме, захваљујући кредиту Фонда, помоћи НИП-а и града Лесковца, средства су ту и почели смо да наручујемо опрему за специјалну болницу. Мислио сам да се подразумева чиме ће се ова установа бавити, мали милион пута то је јавно и приватно речено. Преварио сам се. Нажалост, професор Глишин, кога лично не познајем (очигледно не познаје ни он мене), недавно у једном интервјуу за „Политику” назива целу причу око специјалне болнице и мене – кловнирањем. Дакле, за све оне који из незнања, зависти, било које врсте страха тврде да то знају, ево да поново напишем чиме ће се то специјална болница бавити: борбом против „беле куге”. Уз већ постојећу зграду, опрему и добро обучен кадар, убеђен сам да можемо пружити професионалну помоћ брачним паровима који природним путем не могу до потомства, а којих је нажалост све више. Ми можемо понудити инсеминацију, in vitro фертилизацију (вантелесну оплодњу тј. у пластичној шољи), ИЦСИ (поступак где мушкарци немају довољан број покретних полних ћелија), замрзавање раних ембриона и њихово чување ради поновног ембриотрансфера, испитивање на наследне болести и многе друге медицинске услуге. Дакле, све оно што друге модерне установе тога типа нуде, а које су југу Србије па и целој земљи више него потребне. Поред тога, а захваљујући договору с Медицинским факултетом из Крагујевца, бавићемо се интензивним образовањем студената, младих људи и деце, свих оних које ова област медицине интересује, организоваћемо подијумске дискусије, научна предавања и семинаре. Врата ће бити отворена за свакога и ја у свему томе заиста не видим ниједног кловна осим оних који, из мени неразумљивих разлога, не желе да специјална болница проради или протурају лажне вести.

Листа таквих „бисера“ коју сам од почетка реализације пројекта (ево скоро три године) специјалне болнице чуо и доживео делимично би изгледала овако:

„Твој отац је бивши министар правде Зоран Стојковић и зато је теби лако да отвориш такву установу.”

„Ма, иза свега тога стоји лични интерес.”

„Добио си кућу на коришћење, и то на 99 година, шта ћеш после тога?”

„Ма, не брини ништа, он се већ клонирао.”

„У тој болници ће се клонирати људи и препродавати људски материјал.”

„Какав си ти то стручњак кад те пуштају из Шпаније?”

„Ма, код нас нема закона за то.”

„Шта ћеш, бре, у Лесковцу?”

За неке од поменутих констатација сваки коментар је излишан, али ипак да кажем да нисам у сродству са било којим бившим или садашњим министром; кућа је дата на три године, после се граду плаћа коришћење пословног простора; мој негативни став о репродуктивном клонирању је познат; у Шпанији од времена инквизиције нико никога не држи силом; Лесковац је мој родни град, тамо је сахрањен мој отац, тамо је моја фамилија, ко није био у Лесковцу нека дође, биће сигурно лепо дочекан; нисте се јавили, молим вас, немојте ни сада када је специјална болница полако на сунчаној страни улице.

Онај који тврди да се мој интерес огледа искључиво у материјалној страни, само је делимично у праву. Делимично, јер се надам да ће специјална болница бити и установа комерцијалног типа, и то од самог почетка, јер се кредит мора вратити, а особље и остали трошкови платити. Веровали или не, за мене ће највећа добит и радост бити ако роде чешће буду свраћале у Србију и ако млади добију шансу више да виде како су медицина и наука леп позив. Веровали или не. На крају свега, и даље се питам да ли смо у стању да се бар мало радујемо што се уместо коцкарнице и кладионице овде ради о болници. Да ли смо у стању да се радујемо за друге или кад год нам се пружи прилика, да ли смо довољно људи и устанемо ли и аплаудирамо свима онима који су били, јесу или биће бољи од Глишина, Стојковића, Јанка и Станка?