Dva špijuna provalila NATO

Posle devet godina od NATO agresije u dva potpuno zasebna intervjua, prenosimo vam šta kažu, i kako tu veliku provalu NATO planova za bombardovanje Jugoslavije objašnjavaju francuski major Pjer Anri Binel i srpski obaveštajac general Jovan Milanović. Koliko se njihove izjave slažu, šta su izneli, a šta će za sebe zauvek sačuvati.


Binel imao šifru za Srbe

Prenosim vam intervju koji je bivši francuski major Pjer Anri Binel dao Večernjim novostima, na dan kada je pre devet godina NATO bombardovao Srbiju. Inače, Binel je optužen da je "srpskoj vezi", generalu Jovanu Milanoviću predao dokument sa poverljivim informacijama o ciljevima za bombardovanje Srbije...

Pariz, od stalnog dopisnika – Pjer Anri Binel, francuski oficir osuđen zbog špijunaže u korist Srbije i otkrivanja potencijalnih ciljeva neposredno pred bombardovanje NATO, kaže da bi isto uradio kada bi se našao u sličnoj situaciji. Ne kaje se nimalo, iako je odležao dugu zatvorsku kaznu. Nada se da je svojim činom doprineo spasavanju ljudskih života.
Vojsku je napustio iz moralnih razloga, iako na to nije bio primoran. Danas živi i radi u Tuluzu, kao geometar.
- Uniformu sam skinuo početkom marta 1999. godine i penzionisao se nekoliko dana pre početka bombardovanja Srbije. Mogao sam da ostanem u vojsci do početka mog procesa (kraj 2001, prim. aut.), ali nisam to želeo - kaže bivši major Binel u ekskluzivnom intervjuu za „Novosti“.

· Deset godina je prošlo od „špijunske afere“ u kojoj ste osuđeni zato što ste kao šef kabineta francuskog predstavnika pri NATO u Briselu, „srpskoj vezi“ Jovanu Milanoviću predali poverljiva dokumenta o potencijalnim ciljevima za bombardovanje. Šta je prava istina?
- Sreo sam generala Milanovića prvi put u julu i drugi put u oktobru 1998, oba puta u Briselu. I to je bilo sve. Video sam ga ponovo, kasnije, kada sam, privatno, otišao u Beograd, 2003. godine, na promociju srpskog izdanja moje knjige „Ratni zločini NATO“.

· Sve vreme ste govorili, što i sada potvrđujete, da ste samo izvršavali „šifrirana telefonska naređenja odeljenja obaveštajne službe iz Lila“ i da je taj isti telefon iz vaše kancelarije u Briselu ubrzo posle otkrivanja afere uklonjen...
- Istina je sledeća: general Milanović je zvao mog pretpostavljenog, generala Virota, i zatražio da se sretnu. Virot je najpre pristao, a onda je, dva dana pre susreta, najednom odustao. Zadužio me je da se javim Milanoviću i da mu to saopštim. Tako sam i uradio, i tom prilikom sam odlučio da se ipak sretnem s njim.
Početkom septembra, dobio sam šifrirani telefonski poziv kojim se od mene tražilo, ukoliko me „pukovnik“ Milanović ponovo kontaktira, da mu prenesem da je situacija ozbiljna i da će, ako predsednik Milošević ne povuče specijalne snage s Kosova, doći do bombardovanja u kojem će učestvovati i Francuska. Francuzi su mislili da je Milanović i dalje pukovnik, ali je on, još od juna te godine, već bio general. Uradio sam kako se od mene tražilo. Ubrzo, telefon na koji su me pozvali u mojoj kancelariji počeo je da pravi smetnje. Podoficir, zadužen za vezu, zatražio je da aparat bude zamenjen, što je i urađeno. Sudska procedura je već bila započela. Nisam razumeo zašto sam se, kada sam uradio ono što su od mene tražili, našao na sudu.

· Iako ste, kako kažete, samo izvršavali naređenja, očigledno je da je s vaše strane u svemu postojao i humani aspekt?
- Naravno! Evo šta se dogodilo: videli smo da nastaje operacija protiv Jugoslavije, koju su Amerikanci želeli po svaku cenu. Francuzi, čak i predsednik Širak, bili su protiv toga. Bilo je mnogo razloga. Jedan broj francuskih vojnika, naročito oni koji su služili u bivšoj Jugoslaviji, shvatili su da sa Srbima imaju najmanje problema. Ja sam u okviru NATO služio u Bosni i nikada nisam imao problema sa Srbima. Imali smo probleme s muslimanima i Hrvatima. Uostalom, tokom mog procesa, francuski general Rido, koji je komandovao međunarodnim snagama u Sarajevu, rekao je isto.
Služba
Bivši major Pjer Anri Binel (56) završio je poznatu vojnu akademiju „Sen Sir“ i bio je veoma cenjen u službi. Spadao je u grupu posebno specijalizovanih kadrova. Službovao je pri kopnenim snagama. Učestvovao je u ratu u Persijskom zalivu, bio na službi u BiH i radio u generalštabu Snaga za brzu intervenciju (FAR).
Vojni sud mu je u Parizu 15. decembra 2001. godine oduzeo čin i osudio ga na pet godina zatvora, od čega tri uslovno. Pre toga je nešto manje od godinu dana proveo u pritvoru. Oslobođen je u proleće 2002. godine.
· Šta ste zaista u ono vreme dali generalu Milanoviću? Zvanično se govorilo o dokumentu na 25 strana, koji je nosio oznaku „tajna NATO“, podeljenog članovima Vojnog komiteta Severnoatlantske alijanse, pod naslovom „Koncept operacija za limitiranu avio-reakciju“, koji je sadržao teorijske i praktične potvrde o nameri za intervenciju...
- To je potpuno netačno. Istina je da je postojao radni dokument pod tim nazivom označen kao „tajna NATO“, koji je svuda kružio. Bilo je 400 primeraka. Rusi su ga takođe imali preko Partnerstva za mir, tim pre što je bilo predviđeno da i oni kasnije rasporede svoje snage. Najverovatnije su Grci kopiju tog dokumenta prosledili ambasadi Jugoslavije u Briselu.

· A vi, šta ste vi uradili?
- Uzeo sam komad hartije i na njemu napisao određeni deo elemenata koji su se nalazili u radnom dokumentu. U njemu se nalazila i tabela s tipovima važnih vojnih ciljeva i broj ciljeva koji bi mogao da bude bombardovan ako se Beograd ne povinuje diktatu NATO.

· Govorilo se da je bilo 25 ciljeva?
- Bilo je više od toga. Bilo je dvadesetak tipova ciljeva... Na primer, skladišta municija su bila jedan tip ciljeva, ali moglo je da bude bombardovano četiri ili pet. Milanoviću nisam dao precizne ciljeve.

· Mislite li da ste, ipak, spasli živote vašim činom?
- Mislim da jesam! Kada bi trebalo to ponovo da uradim, učinio bih potpuno isto. I naročito sada, kada se vidi kako su se stvari odvijale. Za mene je bombardovanje 1999. bilo ratni zločin, i to sam i napisao. Kosovo nije albansko, Kosovo je srpska pokrajina. Istina je, ima mnogo Albanaca, ali nema samo njih. Da li, tom logikom, departman Sen Deni treba da „napusti“ Francusku?
Srpski narod je veoma važan na Balkanu. To je narod otpora, jer brani svoju kulturu i nasleđe, okrenute istoku i Rusiji. I to mi se čini normalnim. To objašnjava srpsko-francusko prijateljstvo, jer brojni Francuzi smatraju da je prirodni kontinuitet Evrope više prema Rusiji, nego ka Americi ili Turskoj.

· Niste uz Amerikance, to se vidi...
- Nisam s američkom administracijom. To je razlika. Nemam ništa protiv američkog naroda.

· To možda ostavlja prostora da se pomisli da ste na osnovu toga reagovali 1998...
- Nije na meni bilo da zauzmem stav. Ono što se dogodilo nema nikakve veze s mojim mišljenjem.

· A šta je vaš stav?
- Moj stav je, a delim ga s brojnim Amerikancima, da od decembra 1942, kada su Drugi svetski rat preuzele američke finansijske grupe, američku politiku više ne vodi Bela kuća, nego međunarodne finansijske grupe, koje vode ratove među sobom i koriste snagu industrijski razvijenih zemalja da bi zaradile novac bez ikakvih skrupula. Da bi to uradile, trebalo je da nametnu novu vrstu svetske kulture, potrošačkog društva, dakle rasipništva, u kojem se troši, a ako se troši onda se i proizvodi, što obogaćuje industrijalce. Da bi do toga došlo, trebalo je ubiti svaki kritički duh, a da bi se, opet, to uradilo, trebalo je „ubiti“ osobene kulture naroda. Zbog toga su se i ostrvili na naročitu srpsku kulturu, koja je sasvim originalna. Tako je to i kod nas, u Francuskoj. Mladi Francuzi sve slabije govore francuski i koriste sve više neku vrstu „anglofrancuskog“, što je prava katastrofa. Taj fenomen pogađa ceo svet.

Raskršće
· Amerikanci su sada na Kosovu, naoružavaju Albance koji su jednostrano proglasili nezavisnost...
- To je nastavak procesa koji je počeo relativno davno. Amerikanci pokušavaju da napreduju ka Rusiji, i uspeli su u tome. Poljska je već deo NATO. Mislim da su izazvali revolucije u Ukrajini i Belorusiji. Postavili su veliku vojnu bazu na Kosovu što im omogućava da drže strateško raskršće, s jednim pravcem, koji ide od zaliva Sirt u Libiji, pa sve do Alpa, i drugim, od Crnog mora do Španije i Portugala.
Situacija na Kosovu je sada veoma teška jer strane snage na terenu ne rade svoj posao. Njihov posao je da spreče zločine. A zločin nije braniti se, već napadati.

Srpski špijun provalio NATO

Decenija je protekla od kada je general Jovan Milanović, radeći u našoj misiji pri EU u Briselu, kao obaveštajac sa diplomatskim pokrićem ministra-savetnika, pratio aktivnosti NATO, slušajući 1998. godine „od desetina ljudi kako se sprema rušenje naše zemlje“.

Jovan Milanović, penzionisani general sa zaslugama za odbranu, za „Novosti“ govori kako je slagao mozaik priprema Alijanse za prvu vojnu, protivpravnu intervenciju u njenoj istoriji, i susretu sa francuskim oficirom Binelom, kasnije osuđenim za nacionalnu izdaju, pošto mu je odao poverljive podatke u vezi sa pripremama NATO za bombardovanje naše zemlje. Za poslednji susret sa Binelom, kada mu je dao dragoceni dokument, kaže da je bio “od istorijskog značaja za obaveštajnu službu i bezbednost naše zemlje”.
- Binelu sam rekao: “Sve znam, samo mi treba originalni dokument NATO gde sve to piše”. Rekao mi je: “Imaćete ga”. Obojica smo bili svesni da je to veoma opasno.

· Ali i veoma značajno?
- Zahvaljujući tom i drugim dokumentima, Vojska Jugoslavije je izradila plan odbrane zemlje. NATO je nameravao da izvrši agresiju po modelu blickriga - da snažnim raketnim i avio-udarima po vojnim ciljevima i civilnoj infrastrukturi, za kratko vreme, u nekoliko etapa, porazi vojsku i stvori uslove za kapitulaciju. A da potom kopnenim snagama, u skladu sa rezolucijom UN, ovlada prostorom Kosova i Metohije radi nametanja i održavanja mira. Sledeći cilj je bio da NATO izađe iz ograničenja odbrambenog pakta u agresivnu silu koja će intervenisati svuda gde za to postoji interes SAD i pojedinih saveznika. Dostavljeni planovi sprečili su postizanje strategijskog iznenađenja, kako u oktobru 1998, tako i u martu 1999. godine. Na osnovu spoznaje planova NATO, generalštab je razradio strategiju permanentne disperzije jedinica, borbene tehnike i materijalnih sredstava. To je značilo, danonoćne pokrete i promene borbenog položaja. U vojnoistorijskim istraživanjima NATO agresije na SRJ, model primenjene strategije NATO neće dobiti pozitivnu ocenu. U NATO analizama je, takođe, obaveštajna služba VJ ocenjena kao jedna od prvih deset u svetu.

Saznanja
· Kada ste saznali da NATO planira bombardovanje?
- U proleće 1998. godine OVK je bila već naoružana i organizovana na celokupnom prostoru Kosova I Metohije Naoružanje je stizalo iz Albanije i sa zapada, gde su postojali i centri za obuku. Na Zapadu su te činjenice ignorisane. U maju i junu 1998. godine se stvari komplikuju i u NATO počinju pripreme i planovi za intervenciju. Vojni komitet je dobio političku direktivu od saveta NATO da razradi vojni aspekt, a komanda u Monsu je radila operativni deo konkretnih planova za agresiju. Praktično, 23. juna 1998. sam prvi put dostavio informaciju sa naslovom: “Priprema agresije NATO na SRJ”.

· Da li su u NATO znali ko ste vi zapravo?
- Nisu znali. Predstavljao sam se sa diplomatske pozicije ministra savetnika, bez skrivanja sam govorio da, s obzirom na to da SRJ nema vojnog atašea, imam zadatak da pratim EU i vojno-političke organizacije i saveze. Na kraju krajeva, to su svi radili. Naravno, bio sam i ja predmet istraživanja. Brisel je, inače, najveća obaveštajna kuhinja u svetu. Kada je Binel uhapšen, štampa je objavila članak: “Ko je Jovan Milanović?” Nagađanja su bila različita, da bi francuski izvori pronašli da sam bio potpukovnik KOS VJ (što nisam nikada bio) koji je nekad radio u Alžiru na formiranju tamošnjih tajnih službi.

· Da li vam je iko stavio do znanja da zna ko ste zapravo?
- Samo su Grci posumnjali, jer su mi bili ciljna grupa za početnu opservaciju. Uprkos tvrdnjama Binela, nikada nisam od Grka dobio planove. Dvojica visokih grčkih diplomata sa kojima sam imao češće kontakte, tokom jednog razgovora, usled mog insistiranja na preciznim odgovorima i podacima, posumnjali su u moj diplomatski identitet. Kao profesionalni vojnici i obaveštajci pitali su me: “Ko si, u stvari?” Pošto sam izuzetno u njih verovao, rekao sam im da sam pukovnik Vojske Jugoslavije. Rekli su: “Dobro, sad možemo da razgovaramo otvoreno!” Nikad me nisu provalili. Prvi put, sredinom 1998. godine, kada su pripreme za agresiju dosta odmakle, a ja povećao frekvenciju ulazaka u NATO, iz britanske delegacije NATO je, na moj zahtev da kontaktiram jednog diplomatu, stigao zahtev da dostavim biografiju.

· Zar već nisu imali vašu biografiju?
- Politički deo NATO se kao institucija bavio politikom, strategijom i doktrinom. Službe bezbednosti su se bavile zaštitom dokumenata i, po mojoj oceni, nisu bile u stanju da kontrolišu ni ljude, ni njihove kontakte, i to je razlog što sam bio jedan od stotina meni sličnih koji su se javno kretali po NATO kancelarijama. Ono što nisu hteli da kažu, saznavao sam na drugi način, ali sam uvek izlazio iz NATO sa mnogo informacija.

Holbruk
· Koje metode ste koristili?
- Sve. Dozvoljene i nedozvoljene, poznate i nepoznate u teoriji i praksi, i svoje originalne. Ljudski faktor je bio primaran i ostaće sve dok se budu vodile obaveštajne operacije. Svi moji sagovornici su uglavnom bili protivnici NATO i SAD, u sukobu sa sopstvenom savešću, zbog poslova kojim se bave.

Holbruk je stalno obmanjivao Miloševića a tajno podsticao teroriste OVK, koja je bila pred potpunom likvidacijom kada se 24. juna 1998 sa njima sastao.

· Iako su članovi NATO?
- Iako su članovi NATO. Od nekih sam dobijao informacije kada su one bile samo “radni materijal”, stvarajući tako mogućnost da ih pratim do finalne verifikacije.

· Dobijali ste i dokumenta?
- Imao sam svaki dokument koji je imao veći značaj za bezbednost i odbranu zemlje, uključujući i scenario proigrane komandno-štabne vežbe “Kriza jug”, kojim je u maju 1998. godine razrađen scenario agresije na našu zemlju.

· Da li ste znali na kakav odjek nailaze vaše informacije u tadašnjoj SRJ?
- Znao sam. Tadašnji državni vrh nije verovao u mogućnost agresije, nije imao poverenje u VJ, pa ni u njenu obaveštajnu službu. Verovali su više Holbruku nego našoj obaveštajnoj službi.

· Zbog čega?
- Verovalo se da će se diplomatskim putem naći rešenje, da će snage OVK biti poražene, da SAD neće posegnuti za silom i da je vojna pretnja sredstvo za ostvarivanje političkih ciljeva. Kulminacija nepoverenja bila je neverovatna u trenutku kada je napad na našu zemlju bio potpuno izvestan. Govorim o septembru i oktobru 1998. godine, kada je 13. oktobar već bio utvrđen kao datum početka dejstava. U tom periodu dostavio sam seriju depeša, gde sam svakog jutra kao na šahovskoj tabli po jednu članicu NATO pomerao levo ili desno u zavisnosti od toga da li je promenila stav o agresiji u odnosu na prethodni dan.

· Kada ste saznali za ciljeve bombardovanja?
- Već krajem jula, a tokom septembra i njihove koordinate.

· Da li se plan poklopio sa onim što se kasnije dogodilo?
- U potpunosti, s tim što je agresija bila radikalnija od samog početka u odnosu na ranije planirane faze.

· Pominjala se i kopnena operacija?
- Zvuči interesantno da je kopnenoj agresiji najveća kočnica bila Nemačka. Ova zemlja je imala u julu zadatak da otpočne s planom kopnene operacije. Smatrali su da treba da uspostave mir. Prvim planom kopnene operacije, sa različitim pravcima ulaska, bilo je predviđeno oko 15.000 do 17.000 ljudi. Daljim analizama su usložnjavali situaciju, suočavajući se sa mogućnošću otpora, i povećali kontingent na 25.000, zatim 35.000-45.000, da bi se zaključio na 70.000. Pri tome je svakog puta nemački šef komiteta NATO Nauman podizao broj, i to iz dva razloga. Plašio je ostale članice NATO žrtvama i ukazivao da niko takve snage neće moći da pošalje. Time je hteo da spreči Nemačku da ne dođe u borbenu situaciju u Srbiji iz istorijskih razloga. Kad god je kontingent povećan, rekli su: “Zamrzni operaciju!”

Dokument
· Koliki je stepen saglasnosti postojao u NATO oko intervencije na SRJ?
- Celog leta i jeseni 1998. i 1999. godine trajao je sukob unutar NATO. Bilo je članica koje nisu htele da prihvate čin agresije bez pokrića rezolucije Saveta bezbednosti UN. Grčka je dobila garanciju da turski avioni ne mogu preletati preko grčke teritorije da bi bombardovali SR Jugoslavije. Francuska se suprotstavljala do samog čina usvajanja plana. Suprotstavljale su se i Španija, Belgija, Italija, i Nemačka koja je raspadom Jugoslavije postigla svoje ciljeve, a sada je, uz istorijski, imala i unutrašnji problem, sa Ustavom i novoizabranim parlamentom. Praktično, dva ili tri dana je bilo stanje vakuma zbog odbijanja pojedinih zemalja da se saglase sa planom agresije.


Medlin Olbrajt i Hašim Tači se vrlo srdačno, uz poljupce pozdravljaju
· Kako je postignut konsenzus?
- Tako što je Olbrajtova, ofanzivnom diplomatijom direktno “ubeđivala” zemlju po zemlju, njihova najviša rukovodstva. Tako su putem pritisaka i ucena sve članice NATO bile primorane da učestvuju.

· Zbog čega je Binel platio ceh?
- On se odlučio na nešto čega, mislim, da u prvom momentu nije bio svestan. On nije imao visok čin, bio je major, ali je imao pristup poverljivim informacijama. Kao šef kabineta prvog čoveka francuske delegacije pri NATO imao je veliku moć. Zatražio je dokument koji mi je bio potreban.

· Koji je to dokument?
- Dokument sa definisanim ciljevima, fazama i trajanjem agresije. On je optužen za dva dokumenta, jedan od 16, drugi od devet stranica. Jedan od tih je bio plan agresije, a drugi za koji je kažnjen, bile su frekvencije aviona francuske avijacije koji je trebalo da učestvuju u bombardovanju. Taj deo ga je teretio za nacionalnu izdaju po francuskim propisima. Taj drugi dokument mu nisam tražio. Rekao sam mu: “Ne interesuje me Francuska, jer od tebe ne želim da pravim izdajnika”. Rekao mi je: “Želim da ti kažem da će Francuska učestvovati”.

· Da li je radio po nalogu?
- Ne verujem da je instruisan da me drži na vezi. Kada sam tražio planove, znao sam više od njega. Uostalom, pravilo broj jedan u obaveštajnom radu je da se svaka važna informacija proverava iz najmanje tri izvora.

· Kada je otkriven Binel, otrkiveni ste i vi, i bili ste prinuđeni da napustite Brisel?
- On je bio u pravom zatvoru, a ja u pritvoru, u stanu ili ambasadi, ukupno 59 dana. Nisam imao mogućnost kretanja. Sredinom novembra bio sam na dnevnom redu belgijskog parlamenta. Poslanici su prozvali ministre odbrane i unutrašnjih poslova zbog nesposobnosti, jer ni za četiri godine nisu otkrili diplomatu sa lažnom funkcijom. Čak nisu mogli da nađu ni zakonsku mogućnost da me proteraju, ali su ipak imali jedan prljavi plan. Napustio sam Brisel 25 dana pre nego što je isti trebalo da bude primenjen.

· Da li ste kasnije bili u kontaktu sa Binelom?
- Binel je napisao u zatvoru knjigu “Zločini u NATO”, koja je prevedena na srpski jezik. U Francuskoj su mu zaplenili celokupno prvo izdanje. Na promociji u Beogradu je vladalo veliko zanimanje za dva čoveka koja su učestvovala u operaciji koju je “Figaro” označio kao treću po značaju posle Drugog svetskog rata. Binel nikad nije rekao da se pokajao. Izrazio je zadovoljstvo što smo se ponovo sreli. Pred publikom u Klubu književnika zahvalio mi se što sam mu činom koji se desio omogućio da postane književnik. Napisao je još nekoliko knjiga.

· Da li ćete i vi postati književnik?
- Na neki način ću svedočiti o vremenu u kome se dogodila jedna od najvećih tragedija srpskog naroda.

Shvatiti Rusiju
· Zbog čega je danas Rusiji značajna Srbija?
- Stanje oko Kosova i Metohije je koincidiralo sa onim što se trenutno dešava u Rusiji. Ona je stala na noge, poštovana je iznutra i spolja, završila je uglavnom svoj proces konsolidacije, okrenula se oko sebe i videla prazan prostor. To znači - da bi bila sigurna u svoju politiku, morala je da je proveri. U UN je tu poziciju proverila preko Kosova i Metohije. Rusija ima i u G 8 i u “Šangajskoj grupi” značajno mesto. Ima snažne resurse, potrebu da plasira kapital i uvozi i izvozi, potrebni su joj partneri. Onaj ko danas ne shvati poziciju Rusije trpeće nenadoknadive gubitke u bliskoj budućnosti.

Pet kriznih zona
· Pominje se danas uloga NATO kao čuvara naftovoda?
- NATO je napustio osnovni odbrambeni koncept. On je po vašingtonskom ugovoru odbrambeni savez, ali on to danas više nije. Predstavlja agresivnu vojnu organizaciju opasnu po svetski mir i bezbednost. Sada može da ima dva smisla postojanja. Prvi, borba za resurse a ne njihovo čuvanje, odnosno nafta, a vrlo brzo i voda. Drugi je teorizam. Nato je još 1998. godine opredelio zone svog budućeg angažovanja. Prva, Balkan (KiM), druga Bliski istok - Severna Afrika, treća Irak - Iran - Kavkaz (dotiče se ruskih granica), četvrta Kina i peta je borba protiv terorizma bilo gde na Zemaljskoj kugli. Praktično u svih pet zona, uključujući i Kinu (Tibet), jeste stanje oružane intervencije, ili kontrolisane krize.

Agresija još traje
· Kako gledate na odnos NATO prema Srbiji danas kada se savez sprema za proširenje na još tri balkanske zemlje?
- Što se više širi, NATO je slabiji, zbog brojnosti, nemogućnosti kontrole. Zemlje koje su ušle u NATO nisu ni demokratske, ni ekonomski ni politički stabilne. Hoće li Albanija, ili Makedonija da stavljaju veto u NATO? Danas, sa distance od 10 godina, mislim da su praktično sva pitanja ostala otvorena i da je agresija, praktično, dobila samo drugu dimenziju - završnu.

· Možete li da pojasnite?
- U fazi pripreme agresije postojale su dve koncepcije - jednu je razrađivala Amerika pod pokroviteljstvom NATO, drugu Nemačka. I jedna i druga je videla svoje stalno prisustvo ne samo na Kosovu i Metohiji, već na celoj teritoriji Srbije. Oružani čin je završen, ali su posledice i ciljevi koje je trebalo ostvariti ostali nerešeni.

· Koji su to ciljevi?
- Ujedinjene nacije nisu ostvarile svoju ulogu u formalno-pravnom smislu ni tada, uoči agresije, kao ni danas. Nad Srbijom se nastavlja svojevrsna agresije putem obaveštajnih službi, multinacionalnih kompanija, razaranja ekonomskog sistema, povezivanja sa raznim strukturama koje nisu naklonjene ustavno-pravnom statusu zemlje. Dakle, na teritoriji Srbije postoji samo relativni mir, sve drugo je ostalo je isto.