TUŽNA SUDBINA JUNAKA OVEKOVEČENOG U FILMU "LEPA SELA LEPO GORE"

Teško da na Balkanu još ima sveta koji bar jednom nije video film "Lepa sela lepo gore", koji mnogi najviše pamte po stravičnim scenama stradanja grupe srpskih vojnika u jednom tunelu, a koje su snimljene po istinitom događaju u tunelu Brodar, na ušću Lima u Drinu kod Višegrada u septembru 1992. godine. Samo što je, kako danas tvrdi Mikajlo Šimšić (36), jedan od preživelih, u tunelu Brodar bilo u stvarnosti sto puta gore nego na filmu.
Tada dvadesetogodišnji Mikajlo Šimšić je nekim čudom, ili zahvaljujući "ludačkoj" hrabrosti preživeo devet dana pakla u tunelu "Brodar". Četvorica njegovih hrabrih drugova nisu.
Mikajlo je iz tunela izašao sa 25 gelera u telu, malo prezdravio i ponovo se vratio na ratište na kome je ostao sve do poslednjeg ratnog dana. Svaki vojnički predah koristio je da prvo ode do "Brodara", zapali sveću svojim drugovima Novaku, Vladanu, Stevi i Milovanu, a tek onda krene kući peške, daleko gore u brda sela Staniševac iznad manastira Dobrun.


Vladanova smrt

- Bio je sedmi dan kad se ubio Novak. Četiri dana je gledao kako mu noge vise na kostima, kako ih hvata gangrena. Goreo je, buncao, a onda je uzeo bombu... Nije hteo da je aktivira. Reče: Dajte mi pištolj da se ubijem, bojim se povrediću bombom nekoga od vas. Onda je meni dao sat, a skinuo je i prsten i lančić i zamolio me da dam njegovoj sestri... Kad su zapucali muslimani, okinuo je i Vladan u čelo.


Dole, u Dobrunu, pravoslavni sveštenici i vernici su ga ispraćali rečima: "Većeg junaka nema nigde do Romanije", a gore, u jednom malom kućerku sačekivali su ga otac, majka i sestra, vidali mu rane i savetovali da ostavi pušku i nađe neku ženu:
- A ko će braniti državu? - pitao je Mikajlo i uvek se vraćao na položaj.
Zbog svega pomalo, kad sam onomad odlučio da potražim Mikajla Šimšića (36), prvo sam pomislio da je posle rata stigao do Banjaluke i nekog lepog poslića i stančića, da ne propušta niti jedan prijem za borce, da ima tri klinca koji su odavno "prozujali" i da vozi nekoga starijeg "golfića", recimo "četvorku". Ili je, pade mi na pamet, možda negde u Višegradu, možda je predsednik nekakvog boračkog udruženja i sedi u trećoj ili četvrtoj kancelariji do predsednika opštine. Posumnjah i da se skrasio negde u Srbiji, da ima dobru invalidsku penziju i dve malo skuplje konobarice u nekom lokalu na Ibarskoj.
Ali, kad sam pitao neke ljude u Dobrunu - dokle li je stigao onaj momak sa Staniševca iznad manastira što je preživeo "Brodar" i što je heroj nad herojima, dobio sam tri odgovora zbog kojih mi se od nekakve muke zavrtelo u glavi i zbog kojih ovaj zapis teče kako teče:
- Mikajlo Šimšić? Nema, bolan, ni većeg junaka ni veće naše tuge, srpske!...
- Mikajlo? Eno ga, neđe u Srbiji, radi kod nekog gazde, radi da zaradi parče leba i kutiju cigara! De, jarane, napiši kako se u ratu fukara obogatila, a dobri momci stradali!
- Mikajlo? Umro mu otac u mukama, majka mu se muči ko crv, a on, boljeg čoeka na svetu nema, ali ni posla, ni žene, ni života!... Da mi je neko ovo prič'o...


Telo puno gelera

- Imam mnogo gelera u telu. Često me bole leđa i noge. Plašim zanemoći ću, pa šta ću onda. Trebalo bi ovo možda i da izvadim, ali ko će ići u bolnicu, treba i para i svega. Moj prijatelju, nema 'vako nigde! - reče Mikajlo.


I četvrti odgovor bio je važan:
- Čini mi se da sam video Mikajla kako je juče otišao kući. Možda je i danas gore. Samo, on nema mobilni telefon, a u kući mu ne radi telefon. Moraćete do njega!
Krenuh starim izlokanim putem iznad manastira, pa sedam kilometara u brda. Stigoh autom do trećeg kilometra i dalje nastavih peške, po kiši, magli, sa onom mučninom... U daljini, u šumi, izroni starac. Na pitanje koliko ima do Šimšića, starina odgovori: "Nema više od jednog cigara". Posle pet cigara, neka žena ponišani na kuću Mikajla Šimšića, i odmah dodade: "Nije tamo Mikajlo, otiš'o jutros u Srbiju da nadniči, ali tamo mu je majka, sama, eno, ona stara kuća, ima joj pun vijek... Jooj, živote!"
- Što vam treba moj sin, da nije bilo šta, je li on dobro, ko ste vi, moj Mikajlo nikad obraz nije ukaljao, on je dobar čovek, ko i otac mu... - pitala je i u dahu govorila Milka Šimšić (61), a kad je shvatila da dolazim dobrom, malo se uspravila ispred kuće, nalik onima sa nekih izbledelih bosanskih razglednica.
- Kad je izašao iz tog tunela, doterali su ga u višegradsku bolnicu. Bila sam tamo. Nisam ga poznala. Devet dana su okolo njega padale bombe, bio je sav u gareži i krvi... Još mi je pred očima njegovo lice. Još nikad nisam zaspala, a da mi ta slika ne sine pred oči... Ma, jok, ništa mu nisu dali, ni medalje ni pare, ni posla. Zaboravili ga svi. Eeeej, moj dobri Mika, govorila sam mu ja... - zastade Milka i ne mogaše više.
Dva i po sata kasnije, u četvrtak, kasno po podne, ulazim u veliku baštu Sretena Kurčubića u podzlatiborskom selu Kriva Reka.
- Jeste, kod mene je Mikajlo u nadnici. Nisam video boljeg radnika. Tu je po mesec-dva, radi u njivi, u štali, klanici, sušari... Sve on zna. Spava gde i mi, jede što i mi, i skoro je deo naše porodice... Znam šta je prošao u ratu, ali vidimo da o tome nerado priča... Evo, sad ću ga zovnuti, dole je u njivi! - reče Sreten.


Ne trebaju mi nagrade

Na pitanje jesu li ga kad negde pozvali da primi kakvu medalju, ili bar pogleda film, Mikajlo se kiselo nasmeja:
- Nikad, niko, nigde. Samo je onaj novinar Vanja Bulić došao jednom kod mene kući... Ma, ne tražim ja nikakve nagrade nego tražim da mi samo malo pomognu, da mi bar daju te dozvole za kuću na veresiju. Platio bih ja to njima, nikome ja u životu marke jedne nisam ostao dužan - kaže Mikajlo.


Mikajlo Šimšić je visok, koščat momak, sa dlanovima ogrubelim od rada, sa nekom zaleđenom crnom misli na licu, sa pogledom sakrivenim u nedra.
- Nemojte me samo mnogo pitati o tunelu. Počeo sam opet da ga sanjam. Ispričao sam ja sve jednom, ali na filmu su malo drugačije prikazali. Devet dana i devet noći oko nas je bila krv, barut i smrt... Devetog septembra 1992. godine deo voda treće čete Drinskog bataljona je čuvao most ispred tunela "Brodar" kako bi sprečili bošnjačke vojne jedinice da pređu na desnu obalu Drine i Lima. Četvrtog dana straže na mostu, u kanjonu Drine sve je proključalo, sedmorica srpskih vojnika našli su se u klopci i jedini spas im je bilo povlačenje u tunel "Brodar", dug 97 metara, sa desnom krivinom na polovini i pun nekih betonskih ploča. Međutim, sa obe strane tunela bili su bošnjački vojnici. Bio je to početak devetodnevnog pakla za srpske mladiće Mikajla Šimšića iz Staniševca, Slađana Simića iz Bosanske Jagodine, Novaka Arsića iz Veletova, Vladana Gavrilovića iz Višegrada, Stevu Panića iz Smedereva, Milovana Lučića iz Užica i Stanka Maćaševa iz Lazarevca.


Devet dana i devet noći sa obe strane tunela doletale su bombe, bojni otrovi, "zolje", snajperski meci, devet dana su bili bez hrane, bez vode, devet dana bez sna, devet dana se niz tunel slivala krv i bolni jauci ranjenih, dok su se sa druge strane muslimani pevali...
- Milovan i Vlado su poginuli u tunelu od gelera. Umirali su nam na rukama. Novak je bio teško ranjen i kad je osetio du umire, pucao je sebi u slepoočnicu. Stevan je ostao u tunelu pored svog pobratima Milovana, da čuva njegovo mrtvo telo i na kraju su ga muslimani zverski ubili. Nas trojica smo krenuli u smrt, ali smo nekim čudom ostali živi. Slađan je posle poginuo - skoro je šaputao Mikajlo.
- Najgore je bilo kad se Novak ubio. Oni pevaju ispred tunela, a Novaku teče potok krvi iz glave...
- I? – pitamo Mikajla.
- Ništa! Prođe rat, i nikom ništa! Tražio sam neki posao, ali kažu nema. Počeo sam od zarade u nadnici da pravim neku kućicu blizu Višegrada, da se, rek'o, malo skrasim, ali stigoh do krova, dalje senema para, a traže mi za projekat, za neke dozvole... Samo mi za papire treba 3.000 evra. I, šta ću, ajde opet u nadnicu, druge nema - kaže Mikajlo, uspravi se i bez reči okrenu, ode dole u njivu i nastavi sa poslom.


Par stotina kilometara dalje, kad se na osmom kilometru magistrale Višegrad - Rogatica pređe most preko Drine, posle nekoliko stotina metara počinje tunel Brodar. Na ulasku u tunel stoji ploča sa imenima četvorice poginulih mladića i tekst: "Oj tunelu, tvojega ti mraka, što ne liječi rane od junaka". Po zidovima tunela još se vide tragovi jednog od najcrnjih pasusa bosanske ratne priče, a na izlasku iz tunela je nadgrobna ploča sa slikama i imenima doktorke Stojane Jojović i medicinske sestre LJubice Kastratović, koje su poginule od muslimanskih bombi u pokušaju da ukažu pomoć ranjenima u tunelu. Ispod imena je takođe bolna rima. Sve je bolno u ovoj priči - i smrt u tunelu, i život iza kraja tunela.

Sramota!