– Bio sam kategoričan jer nisam nikad mislio da ćemo se ponovo okupiti. Smatrao sam da je pankerski ne okupiti se. Što je prošlost – prošlost je. Ali, eto, mišljenje nije nepromenljivo. Ovaj poziv mi je nekako bio unikatan i izuzetan, reč je, ipak, o Exitu, Novom Sadu, pank večeri sa "Seks pistolsima", "Hajvsima", i najvažnije, setio sam se u razgovoru sa Sretom da mi nemamo ništa snimljeno uživo u originalnoj postavi. To smo izneli kao glavni argument i mislim da je to prevagnulo da se odlučimo. Bez obzira na to što neće baš biti originalno, malo smo matoriji, lakše se umorimo, ali smatramo da je ovo jedna stvarno izuzetna prilika da ostane iza nas jedan živi snimak kvalitetan, i tehnički i produkcijski i izvođački. Već za nekoliko godina mi ne bismo bili u stanju to da izvedemo.

– Neće biti egzibicija, to ne možemo više, ali će biti skakanja na sceni. Naravno, ne u onoj meri u kojoj smo to radili pre 27-28 godina, ja sam tada gubio dva-tri kilograma po koncertu, sad bi to već bilo opasno za moje zdravlje. Ali će biti žestoko i energično i pod sloganom "'Pekinška patka' pošteno praši ponovo". Daćemo sve od sebe, to je sigurno. Nadam se da će nas publika podržati i da ćemo čak biti žešći od svih izvođača te večeri. Ne kažem da ćemo biti uvežbaniji i uigraniji (smeh).

– Svaki rijunion je emotivan i nama će sigurno biti. Nadam se da ću uspeti da kontrolišem te emocije. Vidi, ovo nije bilo "Hajde da se skupimo i zaradimo novac pa ćemo kupiti stan", toliko para nema, očigledno, nego je pre svega iz razloga da ostavimo neki vizuelni trag za sobom nekim drugim generacijama. Da, recimo, moja ćerka može pokazati svojoj ćerki: "Eto, tako ti je deda izgledao". Neće nam biti lako i verovatno će deo publike koji nas je pre gledao emotivnije doživeti naš nastup, mada ja očekujem da će biti više ljudi koji nas nikad nisu gledali. S te strane biće nam lakše jer neće moći da nas porede. Biće tu, kako sam čuo, dosta Engleza, zanima me kako će oni reagovati pošto njima nisu poznati ni naši tekstovi, ni muzika, a ni mi.

– Sviraćemo trideset minuta isključivo pesme s albuma "Plitka pezija", ali samo one odabrane. Set lista je tajna i neću da je otkrivam. Samo ću reći da je repertoar uslovila postava benda, minutaža, kao i pank veče na toj bini.

– To je sad kao kad bi se preispitivala uloga Nikole Tesle. Možda će zvučati neskromno ovo što ću reći, ali bez "Pekinške patke" ne bi bilo novog talasa u Srbiji, možda ni u Hrvatskoj. Mi smo pokrenuli medije, mi smo pokazali da je to interesantno mladima, inače bi sve to ostalo garažno i getoizirano totalno. Mi smo svojim, pre svega vizuelnim ali i buntovnim energičnim nastupom sve to promenili. Ne zaboravi da je prva pank pesma koja je emitovana na tadašnjoj Jugoslovenskoj radio-televiziji bila "Bela šljiva" sa subotičkog festivala. U to vreme urednici nisu puštali na televiziji ni "Seks pistolse".

– Verovatno zbog naših provokativnih nastupa. Evo, navešću ti samo jedan primer. Mislim da se oni stariji svi sećaju čuvenog incidenta sa snimanja manifestacije "Leto na Adi" koja se direktno prenosila u jugoslovenskoj TV mreži, kada se prilikom našeg nastupa splav umalo nije prevrnuo. Sećam se da je došlo nekoliko autobusa srednjoškolaca iz Novog Sada da nas podrži i u momentu kada smo finiširali pesmu "Poderimo rok", oni su utrčali i počeli da skaču po splavu. Možeš zamisliti reakciju sutra u medijima. Dobili smo medije samim tim, mada ja nisam to planirao. Tako da smo imali sreće da nas taj prvi medijski talas izbaci. Onda su počeli da nas zabranjuju, da nam spotove stavljaju u bunker, potpuna sabotaža. Inače, mi bismo mnogo više uradili, ne samo što bismo bili komercijalniji, zaradili više para, kupili neki stan, nego bismo više i bolje izgurali novotalasnu priču. I ovako je, naravno, bilo odlično s tim prvim albumom.

– Da, prvi je bio pank, a drugi više novotalasni album. To je bio logičan sled. Druga postava benda, druga filozofija muzike. Ja sam znao da neće biti komercijalan, ali mi smo u to svesno ušli da furamo svoj fazon, a ne da bismo se obogatili. Mi smo, inače, imali dosta sreće u to doba. Niko nam nije određivao šta ćemo svirati, čak ni "Jugoton". Imali smo kompletnu slobodu kako će izgledati album, što u to vreme ni bendovi na Zapadu nisu imali. Jedino što je bilo umiveno to su tekstovi. Interesovalo ih je da li možda politički nekoga napadamo ili ima nekih ekstremnih reči. Nismo mogli da pominjemo reči tipa jeb**ina, svršavanje, kurtoni i te stvari, što su, recimo, sadržavali naši originalni tekstovi.

– Klasični profesori danas stavljaju evre u zadnji džep, a ja sam, eto, delio štrudlu sa svojim đacima, što mislim da je mnogo otvorenije i poštenije. To je bilo "hajde da se svi zabavimo, nasmejemo i pojedemo štrudlu". Mada sam ja u suštini bio strog profesor. Nisam voleo da dajem kečeve, ali nisam delio ni petice.

– Taj grafit "Čonta, vrati se" pojavio se posle mog odlaska u Kandu. Kad sam se prvi put vratio u Novi Sad, iz kola sam video da je ispisan na Srednjoj školi "Mihajlo Pupin" i skoro sam zaplakao. Bilo mi je baš teško. Nekome je bilo potrebno da sam tu.