Mrkonjić ponovo na radnom zadatku

Tu je trebalo da bude moj kolega Dragan Todorović: on kad piše o političarima na slavama, banketima, otvaranjima gradnje i zatvaranjima mitinga onaj što čita sve se smeje, trese, škripi zubima… Ali ovaj novinar što piše… U nedelju na ponedeljak novinar „Blica“, na zadatku u Surdulici, čuje od kolega iz medija podobnijih nego što je njegov da novi ministar, onaj stari Mrkonjić, otvara početak radova na autoputu Beograd-Preševo.

„Ne, b’e“, kaže koleginica iz Vranja koja je počastvovana odlikovana pravovremenom informacijom o ovom istorijskom događaju… „ne, b’e“, kaže ona, „nije počinje nego nastavlja… tako je soapšteno“. „Je l’ nastavlja tamo gde se stalo 5. oktobra ili…“, pravi se jedan pametan.
„Ti da ćutiš, i tvoj Tomić će da bude“, aludira ona na Dragana Tomića Simpa koji će docnije, kako će čitaoci već videti, biti nazvan legendom srpske privrede... I još aludira na veze onog „pametnog“ sa DTS: „ću-te-kažem-na-dragan-tomić“ ovde je vazda bila teška pretnja. Ne bi džabe Vranjanci u onolikom broju i masovnosti glasali za SPS dok je trebalo.

Legende u prašini
Elem, skupe se novinari pola sata ili sat pre došapnutog im termina - onaj čiji je gazda bolji sa DTS došo ranije i duže se peče na suncu kraj one jedne trake koja treba da se oblizni pa da bude autoput po evropskim standardima.
Al’ ništa tu ne ukće, drma, trese i ne razbiva, samo dva buldožera i tri kamiona dižu crvenu prašinu na brojne policajce duž puta koji su se džabe trudili da slože plave uniforme i crne naočare za sunce, i na novinare. Dakle, prašine ima u neograničenim količinama i visinama, prosto da čovek ne poveruje da sa nekih dvesta metara dužnih i dvadesetak širnih kako je uopšte, sa gradilišta koje počinje i završava se trnjakom i travuljinom može toliko da je bude.
Tako bude nekih dvadeset ili pedeset minuta, kako je ko morao da se pojavi na licu istorijskog mesta, a onda dođe on u koloni limuzina. Deset minuta ranije, što bi trebalo da ima simboličan značaj i poruku. I odmah bi: takva i takva stvar, vlada pre sedam dana odlučila i on došao da to sprovede u delo, koridor deset od posebnog značaja i važnosti. Lice u civilu priđe mu i saopšti: imamo kamenolom, imamo asfaltnu bazu, imamo mehanizaciju i još će da stigne, možemo da počnemo… sve kao u onim filmovima o paradama za Prvi ili Deveti maj... kad je ono Tito govorio: „Možete početi!“, samo što Mrka reče odsečnije: „Vrlo dobro!“ pa prozva drugog, državnog sekretara koji posveti više pažnje raznim problemima vezanim za konkretan događaj, pa na red, po komandi, dođe treći, koji saopšti rok: odatle do Levosoja, kako se zove selo koje se juče upisalo u istoriju, dvaesjedan kilometar ima da bude gotov za godinu dana. Ni dan duže! I kad on završi - sva trojica za tri minuta - Mrka reče: Dobro. Idemo, drugovi! Al’ kad vide Dragana Tomića Simpa u sakou, zagrli ga i reče da svi novinari čuju: „I ti da kažeš nešto, ti si legenda srpske privrede“, to ponovi dva puta, a DST sa drugog aspekta posveti više pažnje onim raznim problemima.

Tačno u rok
Sve to novinari uredno snimaju u svoje kamere i kasetofone, dok Mrkonjić pozira sa policajcima pa sa telohraniteljema pa sa raznim isto u majicama sa kratkim rukavima, ali šarenim pa sa podignutom rukom u pravcu sunca i daljine gde će nas put odvesti, a pored njega čas napred čas sa strane jedna sa lepo friziranu kosu i još lepše naočare, sekretarica li je tumač li je… ali nije, kao kod kolege Dragana Todorovića, drusna pa kipi nego uparena od znoja i vrućine kao i svi ostali osim Mrke, kome ni prašina ne može ništa - prosto se ne lepi na njega ako uopšte sme da padne, kao da je od teflona. Ili je on naviko.

I dok on gleda u daljinu, pored njega direktor JP „Srbija put“, onaj što ne da ni dan duže od godine rok, u kamere ponavlja da vlasnici imanja preko kojih će proći asfalt treba da mu se jave da se dogovore oko cene i da su on i država Srbija spremni na svaki dogovor, ali podseti da je Vlada Srbije prošle godine donela odluku kojom se autoput proglašava „opštim interesom“ pa će radovi teći i dok traje proces dogovaranja, a kad se dogovore, pare ima da legnu na račun za mesec dana. I ni dan duže. Nezvanično, posle objasni jednom zainteresovanom novinaru da Albanci za hektar traže i po sto hiljada evra, a da se za trasu Veljin Horgoš - Veljina Požega ugovaralo pet hiljada evra za istu kvadraturu.
Za to vreme, drugi jedan baratao je većim brojkama, pola milijarde i dve i po milijarde, koliko će sve to da košta, jedna deonica pa dve, pa kompletna Srbija da se autoputizuje, i svi će ti krediti da se otplate od putarine - u hodu, odnosno u vožnji, ili tako nekako.
Šta je još bilo? Ništa, sve je bilo kratko i efikasno, a posle posedaše u kolonu automobila i nestadoše kao fatamorgana, u užarenom vazduhu i ružičastoj prašini, bukvalno i doslovno.
Da je bilo nekog da svira na violini, bolji kraj jednog filma ne bi mogao ni da se zamisli. Istina, repriznog, jer samo je 1997. dva puta vršeno ovakvo otvaranje autoputa, a šta ga ih je drugih bilo sa Mrkom u glavnoj ulozi, ko zna zna - ostali ima da zaborave da bi im nove predstave bile zanimljivije.
Ovaj novinar dan pre nego što se izložio prašini na budućem autoputu boravio je ozbiljnijim poslom u Bosilegradu. Tamo u centru stoji neomalterisana trospratnica sa rupama umesto prozora - čedo Mrkine akcije „stanovi za mlade parove“. Još veću i još nezavršeniju takvu zgradu gledao i u Kuršumliji. Ostale zaboravio, ali mu, uprkos tome, uopšte nije bilo zabavno.