Vilijam Montgomeri, bivši ambasador, bivši Amerikanac, danas Beograđanin sa Vračara, regionalni biznismen, službovao je u Srbiji od 2000. do 2004. kad je neslavno okončao diplomatsku misiju seks skandalom, što je već kliše u stranim diplomatskim krugovima u Beogradu. Posle nekoliko godina šutnje, Montogmeri je ovih tjedana postao ljubimac nacionalističko-šovinističkih medija; hvali ga “Press”, hvali ga “Kurir”, hvali ga “Pečat”, obožava ga “Novi standard”, voli ga Dodik, Nova Srpska Fašistička Misao ne može bez njega – jer Vilijam The Serb ponavlja sve ono što bi Sorabi hteli da čuju: da Bosna nema šanse da preživi, da je Milorad Dodik genije, da Kosovo što pre treba podeliti, da je NATO bombardovanje bila greška – ukratko, kao da nam sve to govori ugledni član DSS. Ali, Montogmeri zna zašto to govori… Biznis nema alternativu!

Kad se ove 2010. godine definitivno vratio u Beograd, u stan na Neimaru, valjalo je obnoviti veze i neformalne kanale, te je Montgomeri, brže-bolje, krenuo da obavlja prljave državne poslove, da izgovara jeretičke poruke i nađe se pri ruci režimu koji ima svoje poslovne draži. Bez nacionalne anestezije, in meso, biznismen iz Cavtata je otkrio dobro skrivanu toplu vodu: „Posle odluke Međunarodnog suda pravde i rezolucije pred Skupštinom UN, apsolutno ne vidim da postoji ikakva akcija kojom bi situacija oko Kosova počela da se vraća u suprotnom smeru. Srbija može da demonstrira svoju ljutnju, ali ne može da promeni situaciju. Ako Srbija želi da bude pozvana u EU, ona neće morati direktno da prizna nezavisnost Kosova, ali će morati u potpunosti da normalizuje odnose sa Kosovom“.

Iako nikada nećemo saznati kada se javila nasušna potreba jednog američkog državljanina da nas obaveštava o svojim privatnim trivijalnim tumačenjima regionalne političke situacije, sadržaj njegovih javnih istupa, isplaniranih kroz promociju lake diplomatske beletristike u vidu knjige „Kad ovacije utihnu“ (izdanje „Dangraf“, list Danas) doveo je do obalavljenog ushićenja lokalnih fašistoidnih glasila ovdašnjih, tobož demokratskih stranaka. Dnevnik Press prepoznao je u Montgomeriju istinoljubivu ličnost, čoveka koji robuje moralnim načelima, u okovima nepopravljivog filantropa, pravu osobu za ničim izazvano i nevino pitanje o apsurdnosti tvrdnje da ubistvo premijera Zorana Đinđića ima bilo kakvu političku pozadinu.

Nemam dokaz, imam utisak

„Verujem da je Đinđić potpisao svoju smrtnu presudu kada je doneo odluku da uhapsi Legiju i vođe ’zemunskog klana’. Takođe znam da je u to vreme politička atmosfera u zemlji bila zatrovana. Popularnost Đinđića i njegove stranke je opadala, a to je moglo da doprinese Legijinom osećaju da može da izvede atentat i da se izvuče bez posledica. Naravno, čuo sam dosta spekulacija, ali nisam video ništa što bi podržalo optužbe da je reč o ubistvu sa političkom pozadinom“, izjavio je Vilijam Montgomeri, pažljivo izbegavajući da pomene funkciju premijera, predsednika Vlade, detalj beznačajan ali samo za ovu blesavu teoriju. Ipak, da je reč o pukom trućanju, sa opcijom zametanja tragova, prostodušno je potvrdio razrešeni američki ambasador himself: „Nemam nijedan uverljiv dokaz o Đinđićevoj fascinaciji ljudima poput Legije, ali sam stekao takav utisak iz različitih komentara koje je iznosio tokom naših dugih razgovora.“

Kada su shvatili da se Montgomeri neće pozivati na Peti amandman, diplomatskom dočeku pridružio se i ljupki, a fašistički Cvijanovićev Novi standard, prenoseći tekst iz neobično uglednog hrvatskog Nacionala, tjednika rahmetli Ive Pukanića, inače bliskog prijatelja druželjubivog Amerikanca. Koncem oktobra 2010. Montgomeri otkriva da su „Đinđić i drugi htjeli revoluciju i brze promjene, a Koštunica je bio protiv naglih odluka i zalagao se da sve bude provedeno striktno po zakonu. Nikad nećemo znati čiji je put bolji“, mudro je zaključio, u Zagrebu od milja, Monti, posve siguran da mu makar Đinđić neće otkloniti ovu dilemu.

Muke druga Vilijama

Verujući do imbecilnosti iskrenom Montiju i objektivnom Nacionalu, Cvijanovićev Standard nije žalio papira da nam predoči neke dirljive detalje iz uzbudljive karijere bivšeg veleposlanika SAD u Zagrebu i ambasadora u Beogradu, koje, ovaj, naoružan naknadnom pameću, pripoveda u svojoj a „Danasovoj“ knjizi „Kad utihnu ovacije“ koja se može naći u svakoj bolje opremljenoj srpskoj knjižari po ceni od svega 23 američka dolara (1728 dinara). Konačno smo mogli da čujemo iz prve ruke o „teškoćama“ sa kojima se suočavao slavni američki državni službenik na zadatku rušenja Slobodana Miloševića, „garanta mira na Balkanu“ koji je preko noći postao arhi-neprijatelj; o Montgomerijevim mukama da pronađe poslovni prostor za svoj ured, kancelariju iz nekog razloga izmeštenu iz ambasade SAD u Budimpeštu; o tome kako je i on, baš kao i toliki drugi, bio intimus srpskog premijera: „Često smo se sastajali, u njegovom uredu ili uvečer na čaši vina u njegovoj kući, i u većini slučajeva bili smo nasamo“. Baš zgodno, bez svedoka!

Kada je tokom promocije knjige Montgomeri ustvrdio da je „najbolje rešenje podela Kosova“, da se u Srebrenici dogodilo „nasilje“, da je „bombardovanje bilo greška“, te da „BiH nema nikakvu budućnost“, crveni tepih za Novog Srpskog Biznismena odmotao je Milor

ad Vučelić

ad Vučelić, nekoć zakleti neprijatelj svega američkog, podarivši slaboumnim čitaocima dnevnika Pečat intervju sa Njegovom eks-ekselencijom u izvedbi nadarenog Nikole Vrzića, novinara tjednika NIN, poznatog pod konspirativnim imenom „Treći metak“. Ujedinjeni u uverenju da ponavljanje oblikuje istinu, Pečat i Montgomeri kafenišu na bizarne teme tipa „uticaj Dušana Spasojevića na srpsku demokratsku tranziciju“: „Knjigu sam napisao zato što, u Sjedinjenim Državama, ne postoji pravo razumevanje za teškoće tranzicije u demokratsko društvo kroz koje je Srbija prošla posle niza godina pod komunističkom i autoritarnom vlašću“, skromno je objasnio Montgomeri svoj literarni doprinos, sugerišući kako i danas, čak i posle skandaloznog službovanja na Balkanu, Obama i administracija živi nisu dok pažljivo ne saslušaju njegovo „viđenje situacije“.

 

Srbija, neodoljivi mamac biznisa

Kao šlag na torti Montgomerijeve popularnosti, usledilo je i televizijsko gostovanje u Tijanićevoj firmi, kod večne Mire Adanje-Polak, što je nesumnjivi dokaz da je Amerikanac u Beogradu uspeo u životu. Zbilja, kako je Montgomeri dogurao tako daleko, od pensilvanijske vukojebine, preko vijetnamske klanice, do Silikonske doline na Dorćolu?

Vilijam D. Montgomeri je prvi put boravio u Srbiji 1975. gde se tri godine bavio finansijskim poslovima uglavnom preko Beogradske banke gde je upoznao bankara koji je postao poznat kao Slobodan Milošević - i  „znao večerati s njim“. Bio je prvi ambasador SAD u Bugarskoj (1993-1996) koji je sugerisao promene u bugarskom Ustavu, diplomata dočekan u Sofiji nezadovoljstvom hiljada Bugara koji su nosili poruke: „Nećemo novu Bosnu“ i „Non grata!“. U Zagrebu je službovao od 1997. na radost i erotsko oduševljenje njegove supruge Lin Montgomeri, pasionirane ljubiteljke džet seta, lične naobrazbe, muških masera i diplomatskog ekstra prihoda. U Beograd se vratio 10. oktobra 2000. u svojstvu Koordinatora kancelarije za veze sa SRJ pri američkoj ambasadi u Budimpešti i ubrzo postao ambasador SAD u Beogradu gde je bio šef misije do 2004. godine, kada je neslavno okončao diplomatsku karijeru, postavši jedan od retkih profesionalnih diplomata koji se nije vratio u Vašington, birajući Cavtat u Hrvatskoj kao svoje novo ognjište, sa rezervnim stanom na beogradskom Neimaru, za svaki slučaj.

Svi moji patriotski JUL/DSS prijatelji

Posle junačke borbe protiv Miloševića i njegove sklonosti k „nasilju“, došlo je zlatno doba u kome se Montgomeri snašao skoro kao Mlađan Dinkić. Praveći distinkciju između većih i manjih zlikovaca, 2004.  za poslovne partnere je odabrao Gradimira Nalića i sve one otpadnike iz Jedinice za specijalne operacije (JSO) koji su posle političkog atentata na premijera ostali bez posla. Okupljeno društvo, čija vlasnička struktura nikada nije zasmetala nijednoj beogradskoj ispostavi američke administracije, formiralo je „Stracom security“  (Privredno društvo za bezbednost i konsalting, osnovano u avgustu 2004, registrovano 10. februara 2005, sa udelom preduzetnika Nalića od 62% i učešćem Lin i Vilijama Montgomerija sa po 15%, PIB 103507489 – APR), zaštitarska agencija koja osigurava vladine agencije, nekoliko banaka, Dunav osiguranje, Delta centar, planirajući da proširi biznis na nezaštićenu i goloruku Dodikovu Republiku Srpsku (DRS).

Gradimir Nalić

Gradimir Nalić, za neobaveštene, posebno se istakao kao lični savetnik Vojislava Koštunice za ljudska prava i kao intimni prijatelj šefa Državne bezbednosti Radeta Bulatovića, ali i kao njegov advokat u vreme akcije „Sablja“ kad je prvi čovek DB osumnjičen da se tajno sastajao sa Đinđićevim ubicama. Kao osnivač firme za fizičko-tehničku zaštitu objekata i lica, Nalić je za samo četiri godine zaposlio ukupno 600 ljudi u obezbeđenju, pravu malu privatnu vojsku sastavljenu od pouzdanih i na terenu dokazanih antihaških „beretki“, „vukova“, „škorpiona“ i ostalih sledbenika koji bi, zlu ne trebalo, mogli da se nađu na usluzi u nekoj novoj patriotskoj akciji.

 

Operativna saznanja e-novina nisu uspela da utvrde da li će se među saradnicima našeg američkog sugrađanina, opet naći verni Bert Brown, nekadašnji glavni operativac u zaštiti Koštunice i Bulatovića, čovek koji je šefa tajne srpske policije sklonio od „Sablje“ u Vašington, nekako baš u vreme dok je prvi udbaš, prema tvrdnji specijalnog tužioca za ratne zločine Vladimira Vukčevića, zametao tragove Ratka Mladića. Uzgred, prilikom sklanjanja u SAD, Bulatović je, uz nesebičnu Braunovu podršku, odneo i kompletnu arhivu Službe državne bezbednosti, što su kasnije potvrdili i zvanični američki izvori.

Nije Montgomeri imao problem ni kasnije, 2009, kada je odabrao Gorana Matića, neopisivo odvratnog Miloševićevog ministra informisanja SRJ, da sa tom aveti iz devedesetih osnuje konsultantsku firmu „MSM & Associates“ („Montgomeri, Sadler & Matić“, društvo sa ograničenom odgovornošću, registrovano 11. decembra 2009. na ime Montgomerijeve supruge Lin Džermejn sa udelom od 34%, i članova društva Brenta Roderika Sadlera (33%) i Gorana Matića (33% udela), PIB 106398622 – APR).

Lin M, neutaživa potreba za edukacijom

Dok je Montgomeri inplementirao američku politiku, istovremeno razvijajući privatni biznis u Hrvatskoj i Srbiji, nije dangubila ni njegova supruga Lin Džermejn Montgomeri, Engleskinja rođena u Kentu. Boraveći godinama na Balkanu, gospođa Montgomeri je uočila da je stepen obrazovanja na ovim siromašnim prostorima često uslovljen debljinom buđelara i strastveno se predala nauci. Na američkom univerzitetu u Bugarskoj diplomirala je Menadžment i filozofiju. U Sofiji je postala magistarka filozofije i antropologije, a neutoljiva žeđ za znanjem nije joj dala mira ni u Zagrebu, gde je stekla titulu doktora filozofske nauke na temu „Filozofija braka“. Sa ovakvom naobrazbom, bilo je jasno da njen sexy potencijal mora biti iskorišćen u privredi, na poslovima fizičko-tehničkog obezbeđenja, ali i sa katedri Univerziteta Bogoljub Karić (uz platicu od 2000 evra) i nečega što se zvalo Akademija za diplomatiju i bezbednost, gde je do raspada sistema figurirala kao dekanica.

Primamljivo raskalašnom životu u Beogradu i mondenskim jadranskim gradovima nije odolela ni smerna gospođa ambasadorka. Na radost zvaničnog Vašingtona, Lin je postala omiljena tema trač rubrika i neshvaćena žena koja se podjednako dobro snalazi na kafanskom stolu i na foto editorijalu u crvenoj haljini, ispred ratnih ruševina u Hrvatskoj. Saga Montgomerijevih u Srbiji završena je istinskom sapunicom, kada je gospođa Montgomeri zatekla supruga zaglavljenog među bedrima službenice američke ambasade, izvesne Biljane Jović, kojoj je u diplomatskom catfightu počupala kosu, pocepala odeću, polila vodom i ugrizla ruku. O radikalnom skandalu u ambasadi SAD u Beogradu i drugim dogodovštinama simpatičnog para počeli su da pišu  i strani mediji (Sunday Times, i drugi), što je, uz tužbu srpske seksi sekretarice američkog porekla, primoralo zvaničnike da temperamentnoj Lin Montgomeri izreknu “restraint order”, zabranu prilaska ambasadi SAD u Beogradu. Mnogo teže od mere udaljavanja, Lin Montgomeri je podnela tekstove iz rodne Engleske, džet-set detalje koji veselu suprugu opisuju kao “kožnu kobasicu” zbog njene sklonosti ka tesnim kožnim kompletićima u kombinaciji sa pripadajućim celulitom.

Cavtat, predgrađe Beograda

Nije bilo druge nego da se porodica Montgomeri, ionako nepopularna u beogradskim diplomatskim krugovima i samoj američkoj ambasadi, preseli u Cavtat, pitoreskni primorski gradić blizu Dubrovnika u Hrvatskoj, u vilu iz 1913. koju je agilni američki predstavnik 2001. pribavio za male pare, ali uz pomoć poznanstva sa šarmantnim Gojkom Šuškom tokom boravka u Zagrebu. Prema pisanju Jutarnjeg lista od 27. februara 2002, poduhvat restauracije vile čiji je pravi vlasnik hrvatski slikar Vlaho Bukovac, izazvao je nezadovoljstvo meštana kada se saznalo da Lin želi balkon i potkrovlje na zakonom zaštićenoj spomeničkoj građevini. Problem je rešen demokratskim presedanom i Montgomerijevi su nastavili da sanjaju hrvatski san, na novom i još starijem balkonu, armiranom jedinstvenom dozvolom pročelnice Žane Baće iz Konzervatorskog odjela u Dubrovniku.

“Ono u što smo se zaljubili bila je terasa, potpuno okružena zelenilom, jedna vrlo privatna terasa u središtu Cavtata, s prekrasnim pogledom. Sretna sam što imamo pravu pomoć u održavanju zelenila, jer ja sve ‘ubijam’. Što god stavim u lonac, za dva dana je mrtvo! Sada bih željela nabaviti lokalne predmete, antikne stolce, ormare. Ali ne na brzinu. Trajno investiramo u naš život ovdje i ne vidim razloga da jurim unaokolo, kao, kao… strankinja!”, cvrkutala je 2003. zadovoljna gospođa Montgomeri, dok je vredni suprug tesno sarađivao sa ličnom sekretaricom u Beogradu.

Sreća je postala još i veća kada je 2007. porodica Montgomeri cavtatsku vilu, kupljenu za simboličan novac, prodala za 1,2 miliona evra. Već naredne godine investicioni američki par je kupio od obitelji Kocej imanje sa kućom u Močićima pored Konavla i počeo adaptaciju stare konavoske kuće, sa neizbežnim balkonom za Lin, ali bez precenjenih građevinskih dozvola. Idila u Močićima, međutim, nije bila ono što je Vilijem Montgomeri želeo od života. Predaleko od velegrada, Vilijam je patio za beogradskim kafanama, Matićem, Nalićem i podatnim sekretaricama i u septembru 2010. doneo odluku da se vrati u Beograd, na mesto zločina, tamo gde je za njegovog mandata likvidiran u političkom ubistvu prvi demokratski i proevropski premijer Srbije.

Odmah je počeo da okuplja staru ekipu saradnika i medijsku logistiku otelotvorenu u liku i odelu Ljiljane Smajlović, Olje Bećković i Radeta Stanića, večitog zamenika Željka Cvijanovića poznatog po satiranju od dokazivanja da je Zoran Đinđić mafijaš, a Milorad Ulemek nevin čovek. Na njegovu žalost, međutim, Montgomeri neće moći da računa na starog saradnika, prijatelja Pukanića, sa kojim je pokrenuo „Duvansku aferu“, lično šaljući iz Beograda, preko službenika Gabrijela Eskobara, tekstove u kojima je iz udobne anonimnosti napadao  Mila Đukanovića i Zorana Đinđića. Neće moći da se osloni ni na političko-klinički mrtve Vojislava Koštunicu i Ljiljanu Nedeljković, ali ni na dobrotvorne balove u Hajatu gde su domaći tajkuni (Kostić, Karić, Mitrović i ostali) uplaćivali milione za neke brljotine u ulju na platnu.

Preduzimljivom Montgomeriju koji se iz nepoznatih razloga ne vraća u otadžbinu, ne preostaje ništa drugo nego da se reaktivira uz pomoć uigrane ekipe iz Udruženih regiona Srbije i onemoćale Demokratske stranke, a uz undercover podršku Demokratske stranke Srbije. Sa njima bi, u pravom, predizbornom trenutku, mogao pomenuti i ime Zorana Đinđića i njegove istorijske tekovine, predstavljajući se kao nastavljač politike čoveka kojem su za života podmetali laži koje su Srbiju dovele ovde gde se sada nalazi.